Otkako je NAPUSTILA GRAD da bi živela kraj izvora i pečuraka, svi joj postavljaju isto pitanje „Koja je ovo gljiva?“

Kuća se nalazi na 950 metara nadmorske visine, a tu je i mnogo izvora pošto je Jelova gora veoma vlažna i premrežena brojnim potocima i dvema rekama. Leti mogu lepo da spavaju uprkos visokim dnevnim temperaturama, a i okruženi su šumom, u zavetrini, pa za razliku od komšija, nemaju problema sa vetrom.

Grejna sezona ume da potraje do juna, a nekada već u septembru nalože vatru. Zime su pune snega, a ledeni dani potraju i duže od mesec dana, pa uz zaleđenu vodu i nestanak struje, kako kažu, sneg gubi na draži. Užice im je najbliži grad, a nisu predaleko ni Požega, Bajina Bašta i Kosjerić.

„Odrasla sam u Užicu, u starinskom delu grada koji se zove Rakijska pijaca, koji je u nekim svojim delovima još uvek zadržao taj svoj šmek predratnog, čak i turskog perioda na ovim prostorima.“

Junski dan tokom kojeg smo razgovarali za Priče sa dušom nije bio običan za Milku Adžić. Odmah posle gljivarske manifestacije Vilino kolo u Petrovcu na Mlavi, gde se već treću godinu zaredom, okupljaju poznavaoci gljiva, vratila se svakodnevnim navikama.

Pošto su dozrele borovnice, prošetala se da proveri ko i kako ih bere, jer je pre nekoliko godina imala problem sa grupom berača koji su to činili češljevima, koji su nedozvoljeno sredstvo za branje ovih šumskih plodova. Nabrala je nekoliko vrganja i 300 grama borovnica, očistila gljive i one koje su za sušenje izrezala i složila u dehidrator.

[ads1]

Borovnice je pojela, a da nije sezona malina, a berači u malinjacima u komšiluku, popila bi i kafu sa komšijama. Kao i svakog jutra ili večeri uređivala je fejsbuk stranicu „Koja je ovo gljiva?“, pisala za blog i odgovarala na pitanja, koja stižu mejlom i telefonom.

Milka je gljivarka-kuvarica, degustatorka i neko ko voli da isprobava starinske i tuđe recepte. Njen život u gradskoj sredini potrajao je do 2014. godine i osim kratkog perioda studija u Sarajevu, sve vreme bio vezan za Užice. Na tadašnjem Radiju 31, prvom privatnom mediju u Zlatiborskom okrugu provela je 10 prelepih godina, radeći kao novinarka, organizatorka programa, muzička urednica. Oprobala se u još nekoliko poslova, ali je zov iskoračivanja iz ucrtanih 9-17 h šablona rada, bio je jači.

Ovih dana biće tačno četiri godine kako sa suprugom živi na Jelovoj gori, u zaseoku Mijatovići, a pre toga nikakve rodbinske, niti neke druge veze nisu imali sa ovom planinom.

– Mesto je odabralo mene, tačnije čekalo me je. Kad su se stekli uslovi da suprug i ja kupimo malu drvenu vikendicu, krenuli smo u potragu. Oduvek smo svaki slobodni trenutak provodili po šumama izvan grada, sa korpama u rukama. Tako je život u malom stanu u centru grada bio kudikamo podnošljiviji. Maštali smo o šumskoj oazi, koja bi bila samo naša. Jelovu goru nismo poznavali, a jedan jedini oglas u tom trenutku nudio je vikendicu ovde, sa malim malinjakom i malo većim komadom šume, što nam se učinilo savršenim, posebno na udaljenosti od desetak kilometara od grada – seća se Milka.

Komšinica Olga je prva posetila ovu porodicu, sa svojom jetrvom, tetka Slavom. Milka ponekad pije njihove ritualne kafe u podne, sa Slavom i njenim Radisavom, čika Vojinom i Milkom, i njenim dobrim prijateljem, Dragojlom, njihovim sinom. Tu su Dušanka i tetka Milica, ali i Toma i Milunka, čiji su ih traktor i lada niva spasili više puta.

Pogledali su vikendicu, mesto im se nije dopalo, ali je Milku privukao putić koji je dalje vodio u šumu.

– Produžili smo, da bih videla kakvi se gljivarski tereni tamo kriju, i odjednom smo se, krajnje nenadano obreli na platou sa kućom, okruženom šumom. Vidik iz dela dvorišta je bio nestvaran, pucao je sve do Ovčara i Kablara, a pod nogama prostirala nam se žitnica Zlatiborskog okruga, Lužnička dolina. Kuća je bila ogromna, sasvim uništena, otvorenih vrata i prozora u većem svom delu, ali sam ja svejedno osetila kao da sam tu već bila. Tada nismo znali da li je na prodaju i ko je vlasnik, ali moj entuzijazam je bio zarazan i sve se razvijalo u željenom pravcu, pa smo uskoro postali njeni vlasnici. Bilo je to u proleće 2014. godine, nakon godine u kojoj smo postali svesni da Užice, naš rodni grad, više nema vodu za piće kojom se dičio prethodnih decenija, da je vazduh zimi jedan od najzagađenijih u Srbiji i da tu, u Užicu za nas više nekako nema mesta. Činjenica da smo par bez dece ubrzala je našu odluku da stan od pedesetak metara kvadratnih zamenimo osetno prostranijim stambenim prostorom na, za nas, savršenoj lokaciji i sasvim se preselimo. Sada ovde uz nas dvoje, žive i naši ljubimci, Vasilije i Arsenija, moje pratilje u gljivolovu, koji su tu dospeli kao štene i mače, odbačeni od neodgovornih vlasnika.

Postoje gljive bez kojih kojih ne bi bilo divnih gorgonzola, vrhunskih vina, hleba, lekova za biljke, prirodnih boja, i možda najvažnijeg – penicilina. Milkin suprug na skupovima svima na početku kaže: „Samo je nemojte pitati ništa o gljivama!“.

Mijatovići su zaselak u Gostinici, velikom selu, i po prostranstvu i po broju stanovnika. Uglavnom stariji žitelji stanuju u svega nekoliko kuća, ima i nekoliko vikendica, svuda su malinjaci i u sezoni bude prilično živo.

– Mi smo na kraju jednog puta, makadama, koji vodi u šumu, nekoliko stotina metara od asfalta, a toliko su udaljene i najbliže kuće naših Mijatovića. Najviše vremena provodim sa Olgom, ona je udovica od 70 i kusur godina i najveći deo godine je sama (izvan sezone malina). Ona ima jednu kravu, nekoliko ovaca, 20 koka čeprkuša, stari voćnjak u kome ima i šljiva skoro iščezle sorte madžarke, najlepše za pekmeze, slatko i pite. Ima i plastenik, od nje se snabdevamo mlekom, jajima, sirom, kajmakom i rakijom, to plaćamo, takav je dogovor, sve ostalo dobijamo, voće, povrće, njenu ljubav i pažnju, majčinsku brigu, ručak kada ne kuvamo, pitu za doručak… Ona sama će vam reći kako sam ja njena treća kćerka, a Dragoja obožava jer sve što ja oglasim i prodam od njenih proizvoda preko fejsbuka, on potom razvozi i deli, najčešće na svom radnom mestu u gradu. Olga je i neiscrpan izvor inspiracije za pisanje, ona sve zna o svemu, od zidanja kuće do toga šta činiti da nemaš problema sa zmijama – kaže Milka za Priče sa dušom.

Osim čistog vazduha i izvorske vode, na planini imaju specifičan spokoj, prostor, ptice, svest o koječemu što je, kako kažu, do tada prolazilo neopaženo.

– Imamo pažnju, posvećenost, specijalnu vrstu usredsređenosti, introspekciju. Imamo ljude kojima je stalo, koji vas slušaju dok pričate i gledaju dok to činite, koji vas zovu telefonom da pitaju kako ste ako čuju da vam nešto fali. Grad mi je postao izvor stresa, ne znam, verovatno zato što retko tamo idem i to jedino kada baš moram, pa je to vezano za adminstraciju, bolnicu, groblje… Grad više nema ništa što bi mi ponudio, da me privuče i zadrži, nekako sam ga izgustirala, valjda je to u vezi sa krštenicom – iskrena je.

Za gljive se zainteresovala devedesetih godina, kada je na poslu, na radiju, imala ekipu za gljivarenje. I njena sestra je znala za nekoliko jestivih vrsta zahvaljujući boravku u vikendici na pola puta između Užica i Zlatibora, pa je Milka imala uz koga da nauči najčešće, najpopularnije i najukusnije vrste.

– To gljivarenje bila je prilika za druženje sa dragim ljudima, ali ja sam ono što zovu štreberkom, neko ko voli da čita i priča, nerealizovani prosvetni radnik, čini se. Literatura se množila, internet se širio, apetiti rasli, a i suprug je iz te iste gljivarske ekipe. Sve se odvijalo neosetno, sad kad razmišljam, uvučena sam, usisana u to magično carstvo. Neki bi vam rekli: „Sve su pečurke gljive, a sve gljive nisu pečurke“. Gljiva je u stvari micelija, jedna paučinasta tvorevina ispod površine zemlje, nama najčešće neprimetna. Kada se oseti ugroženom, a za to se steknu uslovi (sunčeva svetlost, temperatura i vlaga), ona izbacuje plodonosno telo na površinu, pečurku, kao način da produži vrstu, da se razmnoži.

Za Priče sa dušom skromno kaže da je po njenim standardima njeno znanje o gljivama nedovoljno, jer je stalno u okruženju ljudi koji više znaju. Zadovoljna je jer joj se čini da je iza sebe ostavila onu prvu fazu, u kojoj se gljive vide samo kao nešto materijalno, hrana ili novac.

– Ono što je dostupno golom oku od njih toliko je raznobojno, raznoliko da zavređuje našu pažnju. Kao glavni razlagači materije organskog porekla na našoj planeti čine naš život mogućim. Njihovim nestankom, na čemu ljudi zdušno rade i svesno i nesvesno, u rekordnom roku bili bismo sasvim zatrpani travom, lišćem, granama… Sve u vezi sa njima je čarolija, način na koji se pojavljuju, rastu, razmnožavaju, hrane, ostvaruju „saradnju“ sa biljkama, algama, njihovi oblici, boje, mesta koja izaberu da se na njima pojave, moć koju imaju, stvarnu, kao i onu koju im pripisuje narodno verovanje. U prirodi je previše nepoznanica, pa bez preterivanja mogu reći da je mikologija (nauka o gljivama) možda njima i najbogatija. O gljivama će se svakako, u raznoraznim kontekstima i na raznim nivoima, tek pričati.

Kroz Milkine ruke prošlo je na stotine vrsta gljiva, a zahvaljujući fejsbuk stranici „Koja je ovo gljiva?“koju uređuje, u kontaktu je sa brojnim gljivarima sa prostora bivše Jugoslavije, više od 6.000 ih je tamo.

– Na različitim terenima, u različito vreme, na različitim nadmorskim visinama, uz različito drveće, rastu različite vrste, a mišljenja sam da je knjiško znanje jedno, a učenje na terenu nešto sasvim drugo i da pouzdano naučite samo onu vrstu koja vam je barem jednom bila u rukama.

Gljive nije preporučljivo jesti svakog dana, a preporuke stručnjaka su da gornja granica bude 1,5 kg svežih po osobi nedeljno. One su zbog svog sastava i građe dodatak, nikada osnova jela, one popravljaju ukus. Savršeno se, u zavisnosti od vrsta, kombinuju sa jajima, pirinčem, testeninom, pasuljem, mesom, povrćem.

[ads2]

– Koliko ih beremo, mi ih u kući malo jedemo, ali one su neiscrpan izvor inspiracije za sve koji vole da su u kuhinji, a ja sam jedna od njih. Mnogo je vrsta nepravedno zapostavljeno, dok su druge, po mojim kriterijumima isto tako „izvikane“. Ono što uvek prvo činim sa novom vrstom je da gljivu, jestivu i prethodno dobro proučenu, isprobam pripremljenu na što jednostavniji način, najčešće je to samo bačenu na zagrejan maslac pomešan sa malo ulja od semenki grožđa. Te masnoće neutralnog ukusa dozvoljavaju gljivi da pusti svoju aromu, a meni da procenim za koju kombinaciju je ta vrsta najpogodnija. I iz „neuglednih“ gljiva može se izvući remek-delo ukoliko im potrefite način pripreme. Zbog toga moja lista najukusnijih vrsta mnogima izgleda u najmanju ruku čudno. Većinu isprobanih recepata podelim sa ostalima, mada one starinske ljubomorno čuvam.

Mada je trend povratka prirodi sve popularniji, i iako su brojni oni koji ih tapšu po ramenu, svesni vrednosti iskoraka koji su napravili, Milka kaže da mnogi imaju sasvim pogrešnu predstavu o težini takvog načina života, idealizujući ga.

– Često sam u prilici da sagovornike ubeđujem da naprave štih probu, tako što će prvo zakupiti neku nekretninu, a ne da sasvim ruše mostove i veze sa gradom. Život na planini nije toliko interesantan većini, koliko seoski, u „pitomijim“ i pitoresknim predelima. Zemljoradnja nikad nije bila moja „šoljica čaja“ i ljubav prema gljivama u potpunosti je opredelila stil života kojim danas živimo. Dok nam zdravlje i godine to budu dozvoljavale… – ispričala je Milka u svojoj Priči sa dušom.

Njen sajt pronađite OVDE.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com