Od Markovića doznajemo i gde su prelazi preko Drine, kada podignuti i na kojem rastojanju. „Mesta na kojima je najlakše bilo preći reku nazivala su se brod. I dok su veliki junaci s dobrim konjima ušli u pesmu („svud su brodi gde ja dođem vodi”), drugi su morali reke da prelaze splavovima, skelama ili čamcima. Mostovi najviše liče na nebeski svod, a taj svod nad rekom služi da preko njega prelaze ljudi s jedne na drugu obalu. Neki dolaze jednima, drugi odlaze od trećih”, piše u knjizi, uz autorov doživljaj reke:
„Prošao sam više puta rajskim vrtom Podrinja. Ako postoji nešto što nije polarni krug, a razgraničava onako kako polarni krug deli svet leda od sveta topline, to je meridijan koji se isteže čudnom linijom prateći tok reke Drine. Krivuda njenim liticama i zavija kroz okolna kukuruzišta. Najkraći je to meridijan na svetu koji diše i kreće se, širi se i skuplja, ali koji su odvajkada ljudi prelazili iznalazeći razne načine da to učine. Gledalo se preko i popreko oko tog meridijana.”
Opisi svih 25 sadašnjih mostova (nakon podsećanja na nekadašnje drvene) počinju od gvozdenog Buk Bijela mosta, neodržavanog i zastalog u vremenu na 11. kilometru toka Drine. Sledi betonski lučni most u Brodu kod Foče dug 117 metara, nastao na mestu davnašnjeg drvenog. Reka zatim nailazi na samo metar duži most u centru Foče izgrađen 2001. godine, nakon što je 1995. tadašnji betonski srušen u bombardovanju. Malo nizvodno je drumski Most princa Karla s gvozdenom ogradom, koji su Austrougari ovde podigli 1884, nakon čega je dva puta rušen i obnavljan.
Dalje niz Drinu sledeći most je u Ustikolini, raspona 134 metra, pušten u saobraćaj 1997. uz magistralni put. Potom dve obale spaja betonsko-gvozdeni most u Osanici, koji je 2007. povezao sa Goraždem pedesetak sela i zaselaka s desne obale reke. Most u Sadbi dug je 120 metara, a nešto duži viseći pešački u Vitkovićima (pravljen 1952) dugo se koristio za potrebe fabrike Azotara, da bi 2022. bio obnovljen.
U naselju Bačci u južnom delu Goražda je drumski most, dok je u centru te varoši Gradski most, a niz reku i Donji most. Na pruzi uskog koloseka između Foče i Ustiprače u Kopačima je 1939. izgrađen železnički most pretvoren s kraja 20. veka u drumski, pa dotrajao, a renoviran 2010. godine. Sledi betonski most u Ustiprači, preko kojeg se odavde može stići u Čajniče. U obližnjoj Međeđi novi most pušten je u saobraćaj 1987. pri izgradnji višegradske hidrocentrale.
Drina se odatle spušta u Višegrad, gde je 1577. prebrođena kamenom ćuprijom Mehmed-paše. Na izlasku iz grada novi drumski most dug 210 metara sagrađen je 1989, zahvaljujući kojem je saobraćaj vozila sa čuvene ćuprije preusmeren na ovaj putni prelaz. Naredni je armirano-betonski most u Garči (dužine 250 m) pravljen tokom gradnje višegradske HE.
Odatle reka teče kilometrima kroz poznati kanjon opasan visokim liticama, između kojih nema prelaza s jedne na drugu obalu. Tako je i kada izlazi iz kanjona, pa tek pred Bajinom Baštom je prvi sledeći most – onaj kod Skelana s kamenim stubovima, napravljen 1926, te obnavljan u poratno doba, na kojem je i granični prelaz. Sledeći je novi most koji spaja Ljuboviju i Bratunac, dug 227 metara, narod mu je dao ime „Bratoljub”. Tu je i stari gvozdeni most u Bratuncu, podignut pre jednog veka. Drinu su u Zvorniku 1929. prebrodili Mostom kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, u novije doba samo pešaci ga koriste. Naredni je železnički most kod Zvornika, pa zatim most u Šepku sa graničnim prelazom. Poslednja i najduža u ovom nizu drinskih prelaza, tamo gde brda u ravnice prelaze, jeste Pavlovića ćuprija duga 413 metara, završena 1996. godine.
„U gornjem toku Drine do Višegrada prosečno se na svakih pet i po kilometara nalazi most. U srednjem i donjem toku, od Višegrada do ušća, prosečno na svakih 36 kilometara podignut je most. Najveća nepremošćena razdaljina, 64 kilometra, jeste između mosta u Garči kod Višegrada i starog mosta u Skelanima”, sumira autor knjige „Mostovi na krivoj Drini”.
politika.rs
