NEVESINJSKA PUŠKA PROBUDILA SVE SRBE: Sto pedest godina od izbijanja opšteg narodnog Ustanka u Bosni i Hercegovini
VEK i po je prošao od kada su hercegovački ustanici pokrenuli borbu za oslobođenje od Osmanskog carstva. Slobodu nisu izvojevali, ali su pokrenuli niz istorijskih događaja, koji su promenili političku kartu Evrope.
Pravoslavni srpski narod u Bosni i Hercegovini godinama je trpeo teške poreze i zlostavljanja… Reforme Osmanskog carstva, pod pritiskom velikih sila, nisu donele olakšice napaćenoj raji – dodatno su pogoršale životne uslove. Suše, glad i svakodnevna poniženja terali su ljude do ivice očaja. U takvim okolnostima, grupa odlučnih ustanika odlučila je da podigne oružje. Ubrzo se vatra ustanka proširila po celoj istočnoj Hercegovini, potom i na zapadnu Bosnu i severnu Crnu Goru.
USTANAK u Nevesinju nije imao lokalni značaj – otvorio je Veliku istočnu krizu, međunarodni sukob koji će imati dalekosežne posledice. Srbija i Crna Gora objavile su rat Osmanskom carstvu, a Rusija je 1877. godine ušla u sukob na strani pravoslavnih naroda. Konačna reč je izgovorena na Berlinskom kongresu 1878. godine koji je odlučio da Austrougarska okupira Bosnu i Hercegovinu, iako je ona formalno ostala deo Osmanskog carstva. Time je okončana višestoletna turska vlast, ali su Srbi dobili novog gospodara.
USTANAK KOJI JE OMOGUĆIO PRIZNANjE NEZAVISNOSTI SRBIJI I CrNOJ GORI
PUCNjI IZ NEVISINjA ODJEKNULI U EVROPI
BILA je sreda 25. juni 1875. godine. U porti Crkve Svete Trojice u Kifinu Selu, na brdu Drenovik, glavari iz nevesinjskog kraja jednoglasno donose odluku – kucnuo je čas da se krene u odlučnu borbu i zaustavi nesnosni turski zulum i harač.
Dva dana ranije harambaša Pero Tunguz, sa svojom četom, presreo je kod sela Bišine turski karavan i ubio sedmoricu kiridžija. Pripadnici redovne turske vojske, a posebno bašibozuka, neredovnih turskih trupa koje su popunjavali svi za borbu sposobni muslimani iz nevesinjske kasabe i okolnih sela, počeli su da se svete.
Narod je bio spreman za bunu. Spavalo se sa puškom pod glavom. Čekala se samo ustanička iskra. U petak 9. jula, ona je iskresana na brdu Kremenac između sela Krekova i Postoljana, oko devet časova pre podne. Prvi okršaj ustanika sa turskim snagama trajao je do pred sam mrak. Dobri prirodni zakloni čuvali su borce od pogibije. Samo je jedan ranjen, zvao se Anto Gutić. Nevesinje se diglo i pucnji iz njegovih pušaka čuli su se u celoj Hercegovini. Do jeseni su uspeli da stvore popriličnu slobodnu teritoriju i primenjujući gerilsku taktiku držali u blokadi gradove Nikšić, Nevesinje, Gacko i Bileću…
Foto Arhiv Nevesinja, Arhiv Trebinja, Radio Nevesinje, Radio Trebinje, Dokumentacije “Novosti” i “Borbe”, “Fejsbuk”, “Vikipedija”…
INAČE, i prethodne godine bile su ispunjene nemirima. Prikupljanje desetine, glavnog poreza, dobilo je opasne razmere. Narodu je otimano sve što bi sačuvao od letine, a baš te godine u Hercegovini bile su veoma teške, na oskudnoj zemlji rod je potpuno podbacivao. Seoski knezovi koji su pokušali da ulože žalbe na postupke poreznika bili su progonjeni i hapšeni. Srbi su sve više iskazivali neposlušnost vlastima. Počele su male pobune i prebegavanje u Crnu Goru. Najpre potiho, a potom sve glasnije u narodu je počelo da se govori o ustanku. Većina je u tome videla jedini izlaz iz gotovo ropskog položaja hrišćana u Bosni i Hercegovini.
Ispred Crkve Uspenja Presvete Bogorodice u selu Biogradu, na Malu Gospojinu, 20. septembra 1874, okupili su se narodni prvaci nevesinjskog kadiluka, Jovan Gutić, Simun Zečević, Ilija Stevanović, Trivko Grubačić, Prodan Rupar i Petar Radović. I pao je dogovor – ustanak na proleće. Ali, za svaki slučaj, Hercegovci su pohitali kod crnogorskog kneza Nikole, kome su bili iskreno odani, da ga obaveste o svojoj odluci i da traže pomoć. Kao da su nošeni svojim dinarskim predosećanjem naslućivali da bi ta njihova buna mogla izazvati velike poremećaje u čitavoj Evropi. Oni su dobro znali da je bez naslona na Crnu Goru svaki njihov oslobodilački poduhvat osuđen na neuspeh.
Dovitljivi, a kad je bilo neophodno i prevrtljivi Nikola, nije bio sasvim za ustanak.
Kolebao se, naročito kad je shvatio odlučnost Hercegovaca da ne odustanu od svog nauma.
Nije hteo da kod njih izazove razočaranje, a sa druge strane bio je svestan velikih i opasnih zamki koje prete od velikih evropskih sila. Po svemu sudeći, prelomni trenutak kod crnogorskog kneza nastaje posle susreta sa Franjom Josipom, austrijskim carem u Kotoru, prilikom njegove posete Dalmaciji, na proleće 1875. godine. Nakon tog sastanka, 22. maja vladar sa Cetinja šalje memorandume vladama Austrougarske, Nemačke i Rusije u kojima traži proširenje granice Crne Gore u Hercegovini i severnoj Albaniji. I zato ne čudi što u to vreme šalje svog vojvodu Peka Pavlovića, slavnog harambašu i junaka, da se nađe pri ruci ustanicima.
U zimu 1874. na 1875. Turci su, preko svojih uhoda, doznali za dogovore sa knezom Nikolom i kreću u potragu za narodnim prvacima, kolovođama pobune. Ali i oni su imali “svoje uši” u okruženju Selim-paše, glavnokomandujućim turskim snagama, pa beže u Crnu Goru.
* * * * * * * * * * * *
Hercegovačke Srbe niko umiriti nije mogao
PRVI ZNAČAJAN uspeh je napad na Nevesinje 29. avgusta. Grad brani 370 vojnika regularne vojske nizama, odred bašibozuka i u Odžaku još 300 konjanika. A u napadu je 2.700 ustanika i 700 Crnogoraca. Zauzet je ceo grad osim utvrđenog dela. Zaplenjena je velika količina namirnica i oružja. Istovremeno ustanak se širi i na bilećki i stolački kraj, na oružje se diže i narod iz okoline Gackog i prigraničnog pojas ka Crnoj Gori. Čete od 50-300 ljudi i odredi od 500-1.000 ljudi se skupljaju i napadaju turske granične karaule i begovske kule.
Turci u tom trenutku imaju 4 bataljona redovne vojske sa ukupno 1.800 vojnika.
Raspoređeni su u Mostaru, Trebinju, Nikšiću, Foči i karaulama na granici. Uz nizame imaju i veći broj bašibozuka (neredovne vojske). Turskim snagama komanduje Selim-paša koji je pod komandom Derviš-paše, turskog komandanta BiH. Po izbijanju ustanka Turci pokušavaju dobiti u vremenu pregovaranjem sa ustanicima dok im stignu pojačanja.
Ustanici su tražili smanjenje poreza, što Turci odbijaju i borbe se nastavljaju. U avgustu iz Bosne stiže još 4.000 nizama, a kasnije i još 4 bataljona nizama morem preko Kleka u Trebinje. Ustanici su u julu i avgustu uništili većinu karaula i drže pod opsadom Trebinje 5, koje turska armada deblokira početkom septembra 1875. godine.
Ovaj poduhvat imao je ogroman odjek u Evropi. U mnogim gradovima se organizuje pomoć ustanicima. U Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu, Trstu, Dubrovniku i Cetinju niču komiteti za pomoć ustanicima. Zalaganjem Đuzepea Garibaldija osnivaju se komiteti i u Rimu, Veneciji, Londonu, Beču…
Foto Arhiv Nevesinja, Arhiv Trebinja, Radio Nevesinje, Radio Trebinje, Dokumentacije “Novosti” i “Borbe”, “Fejsbuk”, “Vikipedija”…
KNEZ NIKOLA videvši “da se Srbi umuriti ne mogu” šalje vojvodu Petra Vukotića među Hrecegovce, a sa njim pristiže i veći broj crnogorskih dobrovoljaca pod komandom Peka Pavlovića. Srpska vlada, koja je pod stalnim spoljnim pritiskom, ne usuđuje se da javno pomaže ustanak, ali niko ne može da zaustavi brojne dobrovoljce da pređu preko Drine.
Pretpostavlja se da je za vreme ustanka u Hercegovini pod oružjem bilo oko pet hiljada ljudi. Već u jesen 1875. formirano je 16 ustaničkih bataljona, a do sredine 1878. pedeset i tri. Bili su podeljeni u 326 raznih četa, sa posebnih još šest jedinica. Sredinom 1876. napisan je pravilnik o sastavljanju jedinica, koji je nazvan “Pravila za ustaše”, u kome se navodi da se u “vojni spisak upisuje svaki Hercegovac, koji je sposoban za ratovanje. Slabi, kao npr. sakati i odveć stari, u vojnički spisak ne smedu se uvoditi”.
Austrougarska je 31. januara 1876. predala Porti predlog za promenu poreskog sistema u Bosni i Hrecegovini. Porta ga je prihvatila ali ne i ustanici… Krunsko veće iz Beča, znajući da se ništa u Hercegovini nije moglo desiti bez znanja crnogorskog kneza, počinje pregovore sa Nikolom Petrovićem. Knez, da bi prestao da pomaže ustanike, traži proširenje granica Crne Gore i priznanje za nezavisnu državu. Turska strana, u pregovorima, koji se održavaju u Dubrovniku, počunje da popušta: ustanicima nude amnestiju, oslobođenje od desetine na godinu dana a od ostalih poreza na 2 godine i pomoć na popravci kuća. Međutim, ustanici traže dodelu trećine obradive zemlje hrišćanskoj raji i da turske posade budu samo u Nikšiću, Foči, Trebinju, Mostaru i Stolcu. Turci odbijaju zahteve.
* * * * * * * * * * * *
Komanda u rukama oficira iz Ruske carske garde
USTANAK U CELINI brzo se raširio od Morače do Une. Mesec i po dana posle Nevesinjske puške, ustanak je buknuo i u Bosni. Prvo u Krajini, 18. avgusta u na Knežopolju, potom u Podrinju. U okolini Prijedora formirana je četa sa oko 400 ustanika kojom komanduje Pero Babić. Oni blokiraju Prijedor a zatim pod vođstvom Marka Bajalice i Marka Đenadije neuspešno napadaju Bosansku Kostajnicu 19. avgusta. Turci, poučeni iskustvom iz Hercegovine, brzo formiraju čete bašibozuka u Banjaluci, Travniku, Bihaću, Bosanskoj Dubici i Kostajnici, Prijedoru i Starom Majdanu. Sa ovim snagama nastupaju u 3 kolone ka Kozari, a ustanici se povlače pred nadmoćnijim snagama 25. avgusta podeljeni u malim grupama. Posle ovog turskog naleta komandu ustanika preuzima Petar Popović Pecija. On organizuje da se preko Save, kod Gašnice, sredinom septembra, prebaci veća količina pušaka, poslata iz Srbije kao pomoć. To će ujedno biti i njegova poslednja akcija. Hrabro gine u sledećem napadu Turaka. Ustanak ne jenjva i širi se u jugozapadnu Bosnu (Bosansku Krajinu). Južno od Grmeča stvorena je slobodna teritorija koju ustanici drže tokom cele 1875.
Već u prvoj godini pobune, teritoriju severne Bosne i Bosanske Krajine je napustila većina srpskog naroda. Muškarci su prevodili svoje porodice, a sami se vraćali u bosanske šume u ustaničke čete.
Foto Arhiv Nevesinja, Arhiv Trebinja, Radio Nevesinje, Radio Trebinje, Dokumentacije “Novosti” i “Borbe”, “Fejsbuk”, “Vikipedija”…
U Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj počinju da se formiraju odbori za pomoć ustanicima.
Glavni odbor je osnovan u Beogradu avgusta 1875, a u Novoj Gradiški je osnovana Glavna uprava bosanskog ustanka za oslobođenje, a Golub Babić je izabran za čelnog čoveka.
U proleće 1876. akcije ustanika inteziviraju se na Kozari, Prosari, Grmeču, Vučjaku i Motajici. Golub Babić je zimi nabavio 200 pušaka ostraguša, i barut i olovo za njih.
Glavna uprava uz Babića ima i Iliju Bilbiju i Todora Sučevića. Babić ne napada dobro utvrđene i branjene gradove, već vrši uspešne napade na manje turske snage. Na Vidovdan 30. juna Srbija ulazi u rat protiv Turske što umnogome olakšava položaj ustanika. Ustaničko rukovodstvo 2. jula 1876. izdaje proglas o ujedinjenju Bosne sa Kneževinom Srbijom. Golub Babić sa ustanicima 9. jula osvaja Sanicu i Bravsko a 2-7. jula Bosansko Grahovo.
Neposredo posle zauzumanja Grahova komandu od Goluba Babića preuzima pukovnik Mileta Despotović, oficir iz Srbije, koji je prethodno služio u Ruskoj carskoj gardi. Uspeo je da zavede kakav-takav vojni poredak među pobunjenicima. Pooštrava disciplinu i počinje da planira osvajanje gradova i šireg područja Bosne u kojoj je trebalo da se organizuje srpska vlast. Po tom planu Odžak je napadnut 23. avgusta i osvojen. Despotoviću je urzo postalo jasno da je zauzimanje gradova nerealno pa se vratio strategiji gerilskih prepada na tursku vojsku.
* * * * * * * * * * * *
Sukob Karađorđevića i Obrenovića selili se preko Drine
POSEBNO JE ZANIMLjIVA ustanička sudbina kneza Petra Karađorđevića. On je među prvima stigao u Bosnu. Istoričar Vladimir Ćorović pretpostavlja da je on znao da se nešto sprema u ove dve periferne pokrajine turske imperije. U belešci o budućem srpskom kralju piše:
“Kako su 10. septembra god. 1875, u borbi kod Gašnice, na Savi, poginula dva glavna dotadanja vođa bosanskih ustanika, čuveni hajduk Petar Petrović Pecija i Ostoja Kormanoš, bilo je izgleda da knez Petar, koji je uzeo ime Petra Mrkonjića, postane vođ bosanskih Srba, tim pre što je već bio organizovao svoju četu i logor na Ćorkovači. Ali, knez Milan, bojeći se, iz dinastičke surevnjivosti, da Mrkonjić ne postane popularan i da se ne učvrsti u Bosni i odatle u Srbiji, upotrebi sve ne samo da se knezu Petru onemogući izbor za glavnoga vođa nego i njegov opstanak u Bosni. Uzalud je Mrkonjić, sa puno dobre volje, pružao knezu Milanu ruku pomirnicu.
JUNACI IZ KARAĐORĐEVE EPOPEJE
HERCEGOVAČKI uspesi u borbama protiv Turaka bili su daleko znaniji od bosanskih; ali, većeg vojničkog značaja nisu ni oni imali. Nekoliko junaka i vojvoda pokazivali su čuda od ličnoga junaštva: vojvoda Bogdan Zimonjić, Lazar Sočica, Maksim Baćević, Tripko Vukalović, Mićo Ljubibratić, Pero Tunguz, Jovan Gutić, Golub Babić, Stojan Kovačević i mnogi drugi mogu mirne duše da uđu u Karađorđevu epopeju. U Bosni su se ponajviše isticali Vaso Vidović, Simo i Jovo Bilbija, Spasoje Babić i Vasa Pelagić, a posle pogibije Petra Popovića Pecije i odlaska kneza Petra, Golub Janjić. Uz pravoslavne, borili su se i poneki odredi katolika, među kojima je najvidniju ulogu imao don Ivan Musić, vođa stare oblasti Donjih Vlaha.
Dajte, pisao je on, da u ovo ozbiljno doba, na oči sviju neprijatelja našega naroda, stanemo jedan pored drugoga kao braća i prijatelji, kojima su na srcu jedino sreća i napredak onoga naroda koji ih je digao na visinu na kojoj se nalaze. Koliko su ustanici zbog toga bili pocepani i zbunjeni vidi se najbolje po tome što je, pored toliko ljudi iz njihovih redova, za vođa bio izabran Slovenac Miroslav Hubmajer, četnik koji će posle završiti život kao austrijska poverljiva ličnost u Sarajevu. U junu god. 1876, kada se Srbija rešila da uđe u rat, Mrkonjić je morao konačno napustiti Bosnu.”
Foto Arhiv Nevesinja, Arhiv Trebinja, Radio Nevesinje, Radio Trebinje, Dokumentacije “Novosti” i “Borbe”, “Fejsbuk”, “Vikipedija”…
INAČE ZBOG pojave kneza Petra Karađorđevića na strani ustanika, rasplmasale su se i preko Drine dinastičke strasti. Na Jamničkoj ustaničkoj skupštini 16. i 17. decembra 1875. dolazi i do sukoba između pobornika Obrenovića i Karađorđevića, što će samo pojačati nejedinstvo među rukovodstvom ustanka za oslobođenje i ujedinjenje sa Srbijom. Nesloga među vođama ustanka se produbljuje, slabi disciplina…
OBJAVA RATA OSMANSKOM CARSTVU
USTANAK su prihvatile obe srpske kneževine Srbija i Crna Gora. Srpsko javno mišljenje, koje je bilo pod uticajem omladinskih romantičara, koji su gospodarili u štampi, književnosti i na javnim zborovima, tražilo je da se što pre objavi rat Turcima. Kneževi Nikola Petrović i Milan Obrenović nisu imali izbora – na Vidovdan objavljuju rat Osmanskom carstvu. Počele su i pripreme za političko ujedinjenje srpskog naroda. Dogovor o savezu dve kneževine utanačen je na Cetinju, ali je potpisan u Veneciji 15. jula 1876.
Ustanak se protegao i u 1877. Pukovnik Despotović sa oko pet hiljada ustanika prodire u središte Bosne. Turci grupišu 20.000 vojnika u nameri da unište žarište ustanka kod Tiškovca i Crnih Potoka. To im polazi za rukom i početkom avgusta razbijaju ustaničke snage što je ujedno značilo i vojni slom ustanka. Pukovnik Despotović prelazi u Austriju ali je odmah zarobljen i sa grupom ustanika interniran.
Zahvaljujući ustanaku srpskog naroda u BiH, srpsko pitanje je definitivno u Evropi stavljeno na dnevni red i ubrzano otvoreno i rešavanje Velike istočne krize, poznatije kao Istočno pitanje. Posledica ustanka bio je i Berlinski kongres, na kojem je došlo do dekomponovanja Balkana, Crna Gora i Srbija su dobile nezavisnost i teritorijalna proširenja, dok je Austrougarska na 30 godina okupirala Bosnu i Hercegovinu.
