ŽIVEO VOZ – kad su ma­ši­no­vo­đe zva­li „ga­rav­ci­ma”

Uza­ni ko­lo­sek bio je spe­ci­fi­čan, „par­nja­ča” zah­tev­na. Koč­ni­ce su mo­ra­le do­bro da dih­tu­ju, a kad sam voz spu­štao niz Šar­gan, gde su zi­mi sme­to­vi bi­li vi­so­ki do tri me­tra, da­vao sam i kon­tra­pa­ru da bo­lje ko­či. Uvek smo po­sle vo­žnje „ći­re” osta­ja­li ga­ra­vi od di­ma, pa su nas zva­li „ga­rav­ci”. Dve lo­ko­mo­ti­ve ko­je sam vo­zio sa­da se na­la­ze u mu­ze­ju, jed­na je ona kod sta­di­o­na u Uži­cu – ka­zi­vao je vi­tal­ni že­le­zni­čar Bo­žo Bla­go­je­vić, ko­ji se pri­bli­žio sto­toj, a vo­zo­ve uskom pru­gom vo­zio je od 1947. do 1974. go­di­ne.

Kao pod­se­ća­nje na grad­nju sta­re pru­ge, Mi­sa­i­lo­vić i Že­rav­čić su is­ta­kli da je že­le­zni­ca bi­la sim­bol po­ve­zi­va­nja uda­lje­nih kra­je­va Kra­lje­vi­ne SHS na­kon što su utih­nu­li to­po­vi Ve­li­kog ra­ta. U da­ne oku­pa­ci­je Austro­u­ga­ri ni­su us­pe­li da na­pra­ve pru­gu pre­ko Šar­ga­na (od grad­nje su od­u­sta­li 1916), da bi dva­de­se­te go­di­ne do­ne­le ostva­re­nje tog ci­lja. U pro­le­će 1921. po­če­la je grad­nja uske pru­ge Uži­ce–Var­di­šte (du­ge 58 ki­lo­me­ta­ra), a ne­zgod­ni Šar­gan je „osmi­com” sa­vla­dan za­hva­lju­ju­ći za­di­vlju­ju­ćoj spo­sob­no­sti srp­skih in­že­nje­ra, po­mog­nu­tih ru­skim i če­škim struč­nja­ci­ma. Ova pru­ga pu­šte­na je u sa­o­bra­ćaj 25. ja­nu­a­ra 1925. Po­ve­za­la je Sr­bi­ju sa Bo­snom i da­lje sa Du­brov­ni­kom: ta­da se u vo­zu ko­ji je vu­kla „par­nja­ča” pu­to­va­lo 24 sa­ta od Be­o­gra­da pre­ko Sa­ra­je­va do Du­brov­ni­ka. „Ći­ra” je ne­u­mor­no sa­o­bra­ćao ovom pru­gom do 1974, ka­da je dr­žav­nom od­lu­kom uki­nu­ta.

Ali ni­je se s uki­da­njem po­mi­rio na­rod mo­kro­gor­skog kra­ja, emo­tiv­no ve­zan za „ći­ru” ko­ga je kao bli­žnjeg opla­kao jer mu je bio po­u­zda­na ve­za sa sve­tom i je­di­na pri­li­ka za si­gu­ran di­nar na dr­žav­nom po­slu. Za­to su to­kom de­ve­de­se­tih Mo­kro­gor­ci kre­nu­li u ostva­re­nje za­mi­sli da usku pru­gu (s ko­je su sklo­nje­ne ši­ne) ob­no­ve u tu­ri­stič­ke svr­he. En­tu­zi­ja­zmom za­po­če­ti po­du­hvat ostva­ri­li su uz po­moć „Že­le­zni­ca Sr­bi­je”, pa je pr­vih go­di­na ovog mi­le­ni­ju­ma za­ži­ve­la Mu­zej­sko-tu­ri­stič­ka že­le­zni­ca „Šar­gan­ska osmi­ca” kao je­din­stve­na atrak­ci­ja. Od ta­da ona sva­ke go­di­ne pri­vla­či de­se­ti­ne hi­lja­da tu­ri­sta i lju­bi­te­lja mu­zej­skih vo­zo­va iz ce­log sve­ta.

Pru­ga uskog ko­lo­se­ka du­go je za ge­ne­ra­ci­je že­le­zni­ča­ra ovog kra­ja bi­la vi­še od pro­fe­si­je i po­sla, du­bo­ka emo­ci­ja. Njoj su u pot­pu­no­sti bi­li po­sve­će­ni, sve či­ni­li da bi vo­zo­vi sa­o­bra­ća­li bez pro­ble­ma i na vre­me. Za­to je ni­su pre­ža­li­li kad je uga­še­na. Sre­ćom, u no­vi­je vre­me ob­no­vljen je njen naj­a­trak­tiv­ni­ji deo pre­ko Šar­ga­na pa vo­zo­vi na „osmi­ci” po­no­vo vo­ze uskom pru­gom. Naj­za­slu­žni­ji za tu ob­no­vu je Ra­do­van Gli­be­tić, ko­ji je me­đu me­šta­ni­ma Mo­kre Go­re po­kre­nuo ču­de­snu ener­gi­ju da ostva­re ovaj san ge­ne­ra­ci­ja že­le­zni­ča­ra – re­kao je to­kom pro­gra­ma pred­sed­nik or­ga­ni­za­ci­o­nog od­bo­ra „Že­sti­va­la” Bra­ni­slav Mi­tro­vić, či­ji je otac, kao ot­prav­nik vo­zo­va i šef sta­ni­ce Mo­kra Go­ra, ta­ko­đe ra­dio na že­le­zni­ci.

/magazin.politika.rs/