Već nekoliko decenija dela Ive Andrića nalazi se u obaveznoj školskoj lektiri i među mlađom generacijom usvojeno je mišljenje da je ovaj velikan književnosti dobio nagradu za roman ”Na Drini ćuprija”. Ipak, to nije u potpunosti tačno.
Ivo Andrić je dobio, onako kako pravila komiteta i nalažu, Nobelovu nagradu za “epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom jednog značajnog istorijskog perioda svoje zemlje”.
Neki izvori koriste termin “Bosanska trilogija”. On sublimira tri književna dela Ive Andrića na osnovu kojih je komitet odlučio da baš njemu nagradu i uruči. Iako se na zvaničnom sajtu Nobelovog komiteta ovakav podatak ne nalazi, priča se da su “Travnička hronika”,”Gospođica” i “Na Drini ćuprija”, ”glavni krivci” što je nagrada otišla u ruke našeg pisca
Nagrada je Andriću dodeljena u Stokholmu 10. decembra 1961. godine, u dvorani Koncertne palate Švedske kraljevske akademije.
Književnik je celokupni novčani iznos od Nobelove nagrade, iz dva dela, poklonio Bibliotekarskom fondu Bosne i Hercegovine.
Mada je u knjizi rođenih upisano da je Ivo Andrić rođen 9. oktobra 1892, u svim dokumentima gde je svojeručno upisivao datum rođenja pisao je 10. oktobar. Majka ga je još u povoju odnela u Sarajevo, gde joj je muž službovao. Godine 1894. otac mu umire od tuberkoloze. U Višegradu Ivo Andrić pohađa osnovnu školu.
[ads1]
U jesen 1903. godine upisuje se u Veliku gimnaziju u Sarajevu, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Stanuje s majkom, koja radi kao tkalja u obližnjoj fabrici ćilima.
Među gimnazijalcima zapažen je kao pripadnik nacionalističke omladine. Sarađuje u Hrvatskoj riječi, Hrvatskom pokretu, Savremeniku – objavljuje recenzije o knjigama, zatim pesme i beleške o likovnim izložbama. U Hrvatskom pokretu objavljuje četiri Pisma iz Krakova. Od svog prijatelja Durbešića 28. juna 1914. saznaje da je u Sarajevu ubijen Franc Ferdinand, prestolonaslednik, i potom napušta Krakov. Vozom stiže u Zagreb, a kasnije u Rijeku i brodom dolazi u Split.
Sutradan ga policija hapsi kao pripadnika nacionalno-revolucionarne omladine. Potom 2. jula 1917. pomilovan je i odlazi u Višegrad. Početkom jeseni mobilisan je u vojsku. Godine 1918. iz štampe izlazi Andrićeva prva knjiga “Ex Ponto”, pesme u prozi.
List Borba 19. oktobra 1961. objavljuje da je Ivo Andrić najozbiljnijij kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. Sedam dana kasnije Ivi Andriću je dodeljena Nobelova nagrada za književnost. Skupština Kulturno-prosvetne zajednice Srbije odlučuje da se Andriću dodeli Specijalna Vukova nagrada.
Imao je bogatu diplomatsku karijeru, službovao u osam država i deset gradova.
|
Umro je na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu 13. marta 1975. godine, u 82. godini. Sahranjen je u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju.
Njegovim delima i rečima se vraćamo, a kako i ne bismo?! Opisivao je život toliko precizno da najčešće u njegovim knjigama nađemo odgovore na pitanja koja su nas sustigla. Pa zato, izdvajamo neke od rečenica nobelovca od poverenja, a vi pišite u komentarima koji su vama citati najdraži.
”Čoveka ćete najbolje upoznati ako ga posmatrate kako se ponaša kad se nešto deli besplatno.”
”Čovek koji ne voli nije sposoban da oseti veličinu tuđe ljubavi, ni snagu ljubomore, ni opasnost koja se u njoj krije.”
”Da je šutnja snaga, a govorenje slabost, vidi se po tome što starci i deca vole da pričaju.”
”Lepša duša dublje jeca.”
”Ljudi male pameti retko se boje da ne budu dosadni.”
”Nisu svi ljudi tako rđavi kao što to rđav čovek misli.”
[ads2]
”U zemlji mržnje najviše mrze onoga ko ne ume da mrzi.”
”U ovom društvu podjednako patimo svi, i žene i muškarci, samo su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog žena, to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo mi želeli da su. Kad žene pate zbog nas, to je uvek stoga što smo ovakvi kakvi jesmo. Ali, što je glavno, patimo svi i mučimo se često, dugo, svirepo i besmisleno.”
”Kad bi ljudi znali koliko malo pameti upravlja svetom, umrli bi od straha.”
Priredila: Sanja Ćulibrk
www.b92.net