Piše se i pamti na Zlatiboru da je s početka 20. stoleća prve poduhvate u turizmu ovde ostvario marveni trgovac i narodni poslanik Mijailo Jevremović. Bogatstvo stekavši tovom volova na zlatiborskim suvatima, on je 1900. od unuka rujanskog serdara kupio suvat Palisad (92 hektara) i tu, uz svoje potrebe, ulagao i u turistički smeštaj – podigao manji restoran i 15 koliba od borovih brvana. Na te početke naselja Palisad seća u naše doba zlatiborski hroničar Milisav R. Đenić, pišući da su u ovu Mijailovu „oazu zdravlja” od 1905. dolazili imućni političari, naučnici, književnici (uz ostale i Jovan Dučić).
Uporedo, Mijailo je sa advokatom Aleksom Popovićem (koji je u „Politici” pre više od veka pisao o blagotvornosti ove vazdušne banje) vodio akciju da se na Zlatiboru podigne sanatorijum za lečenje obolelih od raznih plućnih bolesti. Bili su još u to vreme svesni lekovitosti te jedinstvene klime, koja je i danas, uprkos izmenjenim okolnostima, najveća vrednost Zlatibora.
Evo zapisa od pre jednog stoleća sa Palisada koji potvrđuje koliko je „zlatna planina” bila zdravo mesto. Tada je u maju 1924. na duži boravak u Jevremovića kolibe s majkom došla mlada Beograđanka Darinka Pešić, puna optimizma i nade da će joj Zlatibor pomoći da pobedi tešku bolest tuberkulozu. Od početka boravka u svoj lični dnevnik zapisivala je, mladalačkim zanosom, o lepotama prirode, ljubaznim domaćinima, tradicionalnoj ishrani i stanovanju. Prvog dana u dnevnik je zabeležila:
„Radoznala sam da vidim svoj stan. U dvorištu bez staza, kroz cveće i travu do kolena prilazim kolibicama zbijenim kao uplašeno stado. Podsećaju na kućice u kojima je živela Snežana i sedam patuljaka. Unutra miris borovine koji opija. Tamo na drugoj strani proteže se borova šuma, a iz nje viri jedna skrivena kuća. To je kraj nazvan Kraljeva voda, a ja sam stanovnik Palisada.
Sunce je već u zenitu, ali nije vrućina. Omamljena sam lepotom. Ogladnela sam. Baba Vida je pod crepuljom ispekla proju. Slatko sam ručala proju i sir. A voda? Kao led, kakvu nikad u životu nisam pila. Otvara apetit, svaki čas bih jela… Krenula sam s mamom ka Kraljevoj česmi. Gazile smo po cveću, brala sam ogromne bukete. Došle smo do česme, umila sam lice, a ono trne od hladnoće. Mama mi kaže da sam od jutros za ovo nekoliko časova boravka dobila divnu svežu boju lica. Srećna sam. Tuberkulozu, tog bauka, pobediće Zlatibor.
Bila sam opet gladna. Proja se ohladila, ali mlad kajmak i ovčije mleko prijaju. Baba Vida je u zemljanom loncu skuvala pasulj, bez mesa i zaprške za sebe i čobane. Nudi i nama gostima. Zemljana ćasa, drvena kašika, a mesto stolica sedimo na tronošcima i u krilu držimo ćasu. Noć je sveža pa vruć pasulj prija.
Obuzima me dremež i odlazim u moju ’bombonjeru’, kako sam nazvala tu kolibicu. Dok ležim paprat šušti u slamarici i uspavljuje. To nije san kao u Beogradu, to je pijanstvo, omama. I kao uspavanka, poče pesma zrikavaca. Žao mi je da zaspim, ali san brzo savlada”, pisala je u svom dnevniku pre jednog veka Darinka Pešić.
A planina je, kako dalje o tome beleži Milisav R. Đenić, bila darežljiva prema ovoj mladoj devojci – pomogla joj da ozdravi i nastavi život. Zahvaljujući tome, Darinka je zaboravila brižne dane, ali nije Zlatibor, svoju ljubav kojoj se svake godine vraćala. Tako sve do starosti. Boraveći ovde krajem šezdesetih, donela je svoj dnevnik iz mladosti i predala ga čajetinskoj biblioteci na čuvanje.
