Kao gorsko oko u srcu najšumovitije srpske planine, Zaovinsko jezero na Tari dragulj je ovih predela. Bojom, bistrinom, čistom vodom, živim svetom, prostranstvom, omeđeno livadama i proplancima, posetioce privlači i tokom ove jeseni.
Raširilo se na Tarinoj visoravni pored mesta gde je pre vek i po Josif Pančić pronašao „uspavanu lepoticu” – omoriku, koja je i zvanično dobila ime po njemu.
Brana „Lazići”
Podalje od obale prilično je duboko, najviše 110 metara. Podno brane „Lazići”, kojom se Zaovinsko jezero završava, smestilo se još jedno manje, a takođe čisto i privlačno, ime mu je „Spajići”.
Ceo ovaj prostor Zaovina obiluje rastinjem. Ponekad je i kamerama snimano kako medvedi, kojima su zabiti Tare glavno stanište, preplivavaju Zaovinsko jezero podalje od ljudskih boravišta.
To, ipak, ne smeta turistima, kamperima, ribolovcima da pohode ovaj vodeni biser okružen četinarima. Mada su plaže neuređene (da se priroda ne narušava), pogodan je u letnjim mesecima za kampovanje, pecanje i kupanje, vožnju kajaka. Blizu je oveće parkiralište, nađe se okolo i kakav restoran domaće kuhinje.
Za prirodu posebno opasna urbanizacija ovde još nije našla uporište. Ima tu i tamo, u priobalju i okolnim brdima, apartmanskih zdanja izgrađenih za smeštaj, ali neumerenost zasad nije preovladala. Kontrola gradnje u Nacionalnom parku „Tara”, na čijem području se jezero nalazi, ne dozvoljava masovne nalete savremenih graditelja.
Šetajući pored Zaovinskog jezera, neupućeni bi možda procenili da je ono u ovim brdima stvoreno prirodnim delovanjima. Ali nije tako – jezero je veštačko, nastalo pre bezmalo pola veka. Na jedinstven način u nas, kao izuzetan poduhvat. Plod svojevrsnog graditeljskog čuda kojim se voda reke Drine popela uz planinu i tu akumulirala za naročite elektroenergetske potrebe.
Zaovinsko jezero je, u stvari, vodoakumulacija reverzibilne hidroelektrane „Bajina Bašta”. Njena prethodnica datira od sredine šezdesetih, kad je Drina ukroćena gradnjom glavne (protočne) elektrane „Bajina Bašta” u Perućcu (s jezerom Perućac pregrađenim branom visokom 90 i dugačkom 450 metara), jednog od kapitalnih elektroenergetskih objekata koji već šest decenija isporučuje milijarde kilovat-sati struje sistemu Srbije. Takva korist od nje bila je signal da sedamdesetih ovde oživi zamisao o novoj velikoj investiciji, gradnji reverzibilne HE sa sopstvenom vodoakumulacijom na Zaovinama, u koju se višak vode Drine penje cevovodom uz Taru. Kao ključne rezerve za sezone povećane potrošnje struje, sušne dane kada su praznije druge akumulacije.
Tako je krajem sedamdesetih država pristupila izgradnji tog jedinstvenog postrojenja u ovom delu Evrope. Tokom šestogodišnjih radova, uz ogromne graditeljske napore, kroz planinu Taru prokopan je dug podzemni tunel koji je spojio jezero Perućac s novom vodoakumulacijom na Zaovinama, razdvojenim visinskom razlikom od oko 600 metara.
Pamti se u ovom kraju da je najpre, uoči početka gradnje pumpno-akumulacione RHE, ovuda probijen krivudav put dug oko 11 kilometara, da bi onda 1976. krenuli veliki hidrotehnički radovi. U planinu, probijanu mašinom zvanom „krtica”, postavljane su široke cevi. Vremenom, od Perućca je kroz zemlju uzbrdo vodio kosi cevovod dug oko 1,7 kilometara, širok bezmalo pet metara. Na njega su nastavili horizontalni tunel dužine osam kilometara i širine 6,3 metra. Tako su cevi stigle na planinu, gde je u selu Zaovine (tada tu nije bilo ovog jezera) korito reke Beli Rzav pregrađeno branom „Lazići” i napravljena akumulacija Zaovinsko jezero.
Obezbeđuje milijarde kilovat-sati elektroprivredi
Reverzibilna HE puštena je u rad 27. novembra 1982. godine, od kada struju proizvodi neumorno. Za njenu proizvodnju koriste se proletnji i jesenji viškovi drinske vode iz Perućca koje uzbrdo na Zaovine guraju dve snažne pumpe-turbine i pune ovu planinsku akumulaciju. Tim poduhvatom Drina je izašla na Taru i spojila se s vodom Belog Rzava, donoseći nove milijarde kilovat-sati srpskoj elektroprivredi.
A šumovitoj planini darovano je Zaovinsko jezero koje je, osim energetske rezerve, postalo zanimljiv predeo za turiste i ljubitelje očuvane prirode. Gde se bistra jezerska voda razliva u pet zaliva, smeštenih podno travnatih visova obraslih četinarima.
Branko Pejović
Blato pri ispuštanju „zlatne rezerve”
Nije, nažalost, Zaovinsko jezero uvek ovako lepo. Bilo je minulih sezona kad nije ličilo na sebe, i to u periodima znatnije potrošnje struje u Srbiji. Tada je EPS iz ove vodoakumulacije („zlatne rezerve”) ispuštao poveće količine vode (objašnjavali su, u skladu s vodnom dozvolom), pa je jezero postajalo neprepoznatljivo: u blatu, kao omanji potok, ogolelih ili blatnjavih strmina, s ugroženim mrestom ribe… Žalili su se na to meštani, vikendaši, turisti, ekolozi. Srećom, voda bi kasnije nadolazila i Zaovinsko jezero se punilo, dobijajući ponovo svoj prijatan lik poznat s umetničkih fotografija i internet portala.
/magazin.politika.rs/
