STIHOVIMA JE DIRAO U SRCE: Navršava se 150 godina od rođenja Alekse Šantića

JEDAN je od retkih pesnika koji ne lažu… Mi imamo danas pesnika originalnijih, koji više kažu našem duhu, imamo ih živopisnijih, melodičnijih i veštijih, koji više zabavljaju naše oči i naš sluh, ali mi nemamo pesnika koji više govori o našem srcu.

Ovako je, svojevremeno, Jovan Skerlić pisao o Aleksi Šantiću (1868–1924), koji je rođen na današnji dan pre 150 godina.

Reči velikog kritičara, napominje u razgovoru za “Novosti” prof. dr Staniša Tutnjević, obuhvataju sve aspekte i osobine Šantićeve raskošne ličnosti: nacionalne i građanske, ljudske i književne. I u svemu tome uživao je ugled i nepodeljeno poverenje svih: i ljudi drugih vera i nacija iz komšiluka, i uglednih građana, i običnog siromašnog puka, i književne elite sa drugačijim shvatanjem literature.

[ads1]

U rodnom Mostaru budući veliki pesnik imao je veoma skromne mogućnosti za veće književno obrazovanje. Kao trgovačkom sinu, bio mu je namenjen isti posao, pa je završio trgovačke škole u Trstu i Ljubljani. Vodio je zatim očevu trgovinu u Mostaru, a prvom zbirkom stihova “Pjesme” oglasio se 1891. posle koje su, pod istim naslovom, objavljene zbirke 1895, 1901, 1908. i 1911. godine. U početku je išao stazama Radičevića, Zmaja i V. Ilića, a do preokreta je došlo posle čuvene oštre kritike Bogdana Popovića njegove zbirke “Pjesme” iz 1901. Ta opomena učinila je da tek sedam godina kasnije objavi novu knjigu “Pjesme”, koja se smatra njegovim najznačajnijim pesničkim delom.

PUNU književnu afirmaciju i satisfakciju dobio je opet od Bogdana Popovića, kada je u svojoj čuvenoj “Antologiji novije srpske lirike” (1911) uvrstio čak 12 njegovih pesama, čime je Šantić ušao u najuži krug srpskih pesnika tog doba.

– Na svoj više tradicionalni način Šantić je asimilovao najvažnija poetska strujanja u srpskoj književnosti, od neoromantizma devedesetih godina 19. veka i simbolizma u prvoj deceniji 20. veka, pa do ekspresionizma posle Velikog rata – kaže Tutnjević. – Šantić je u osnovi usvojio proročko shvatanje poezije po kome je pesnik bard koji se bori za više duhovne ciljeve, istinu, pravdu, slobodu i moral, ali je i ispovednik i tešitelj za sve ljudske nevolje. Od poezije se, prema Šantićevom shvatanju, očekuje da krepi dušu, razigrava srce, podstiče volju, osnažuje umorne i posustale.

Takvo shvatanje poezije Šantić iskazuje u svojim čuvenim pesmama “Muzi” i “Hajdemo muzo”, kao i u pesmi “Naša poezija”. Dugo je pisao iskreno i neposredno patriotsku liriku, a pesma “Ostajte ovde”, objavljena na naslovnoj strani “Zore” 1896. godine, jedna je od najuzbudljivijih pesama ove vrste u srpskoj književnosti. Malo je poznato, napominje Tutnjević, da ona zapravo predstavlja poziv muslimanima da se ne sele u Tursku, nezadovoljni novom austrijskom vlašću, ali da je istovremeno značila poziv i svima drugima koji su se iz naših siromašnih krajeva upućivali u daleke prekomorske zemlje.

POZNAT kao ljubavni pesnik Šantić je tome ostao dosledan i u poznoj fazi svog razvoja. Vatra ljubavnog zanosa nije se u njemu ugasila ni poslednjeg dana života: pesma “Iz bolničke ćelije” napisana je praktično na odru. Ljubavne želje koje su prerastale u zanos i ushićenje, pesnik je često upućivao nekoj konkretnoj devojci. Uz Eminu, iz pesme o kojoj se sve zna, valja pomenuti još dve devojke, Šerifu (“Pod mušebacima”) i Feridu (“U ljuljajci”).

[ads2]

– Ako je stari most iz dalekog turskog vremena nezamenljivi simbol Mostara, onda je Šantić najizrazitiji duhovni simbol ovoga grada – ističe Tutnjević. – Šantićevski duh Mostara, nažalost, teško je zatrovan i pušten iz boce. Srušen je i u Neretvu oboren stari turski most. Kasnije je napravljen novi, gledano spolja isti takav, koji sada ne spaja nego razdvaja. Duh Mostara iz njega se odavno iselio i sada se bezdoman sa prosjačkim štapom potuca od nemila do nedraga. Šantićevom “Ostajte ovdje” promenjen je predznak i stavljen novi putokaz na kome je pisalo “Idite odavde”! Ali, Šantića se to ipak ne tiče. I danas, posle toliko godina od njegovog rođenja, za nas ostaje ono što je i bio: pesnik koji ne laže. Kome bi više od toga i bilo potrebno?!

MOSTARSKO KNjIŽEVNO ČUDO

ŠANTIĆ je poznat i kao pokretač nečega što se kolokvijalno imenuje kao “mostarsko književno čudo”, a što predstavlja oblik nacionalnog rada i kulturnog delovanja krajem 19. i početkom 20. veka, bez primera u srpskoj književnosti i u kasnijim periodima. Ta aktivnost krenula je iz pevačkog društva “Gusle”, čiji je Šantić bio dugogodišnji i najuspešniji predsednik. Sa Jovanom Dučićem i Svetozarom Ćorovićem činio je jezgro mostarske književne grupe i zajedno su pokrenuli časopis “Zora” (1896-1901), zamišljen kao nadoknada za ugašeni prvi moderni srpski časopis “Srpski pregled” Ljubomira Nedića.

NA STRANI OBESPRAVLjENIH

PATRIOTSKO osećanje koje je Šantić duboko nosio u sebi nije moglo da baci u drugi plan njegovo kritičko sagledavanje stvarnosti. To se posebno vidi u “Pesmi invalida”, gde nestaju iluzije i nastupa otrežnjenje koje prerasta u ogorčenje jer su na prosjački štap spali oni koji su za sticanje slobode bili najzaslužniji. Među mnogobrojnim stihovima socijalnog sadržaja posebno se ističe njegova kultna i danas veoma aktuelna pesma “O klasje moje”. Pesnik je uvek bio i ostao na strani običnog čoveka koji u svom radu vidi i neku svoju ljudsku misiju. U slikama socijalnog siromaštva, pokušavao je da uoči one izvorne, univerzalne vrednosti i ljudske radosti.

novosti.rs