Tvrdnja da kontinuitet i tradicija nisu odlike našeg društva zvuči pomalo neozbiljno ako se izgovori na današnji dan. U 190 godina od donošenja prvog srpskog ustava smeštena je jedna bogata ustavna istorija naroda koji je za to vreme doneo 13 celovitih ustava stavljajući sebe u poziciju prave ustavnopravne laboratorije eksperimentišući s različitim državnim uređenjima i oblicima vladavine. Petnaesti februar 1835. godine je bez sumnje jedan od najznačajnijih događaja moderne srpske istorije. Proglašenje Sretenjskog ustava imalo je dvostruku ulogu – na širem planu, to je bila potvrda državnosti Srbije i njene istinske samostalnosti od Porte, a na unutrašnjem ograničavanje samovolje srpskog vladara uz uspostavljanje predvidljivog poretka umesto neizvesnosti i arbitrernosti. U Ustavu od 1835. godine, ideološkoj pripremi srpskih prosvetitelja i borbama srpskih ustanika treba tražiti korene naše države i našeg identiteta.
Taj ustav je i svedočanstvo transformacije jednog društva, koje nam pokazuje da svaka generacija ima pravo da sama definiše svoje ciljeve. Tako će Slobodan Jovanović reći da je tridesetih godina 19. veka stasala jedna nova generacija koja se više nije mogla zadovoljiti time da tuđin ne upravlja Srbijom, što je bio zahtev od izbijanja ustanka, već je tražila da taj Srbin upravlja na osnovu jasnih pravila. Autor Sretenjskog ustava Dimitrije Davidović sigurno je bio suočen s tom vrstom sukoba generacija. Na jednoj strani bio je autoritarni vladar, a na drugoj nadolazeća slobodoljubiva generacija. Zato je verovatno, iako ubeđeni liberal, ali nesumnjivo svestan najvišeg cilja – stvaranja slobodne Srbije, prihvatio da u delu o organizaciji vlasti unese neke odredbe koje bi išle naruku knezu Milošu, ali je ipak iskoristio priliku da unese i neke vrlo napredne ideje. Zapravo, baš te ideje o podeli vlasti, o ljudskim pravima, narodnoj skupštini, bez obzira na to što verovatno nije bilo uslova za njihovu primenu, pokazuju svu snagu i veličinu Sretenjskog ustava.
Taj dokument je bio veliki simbol, ali i program slobode jedne države u izgradnji. Premda je, kako tvrdi profesor Miodrag Jovičić, tekst pisan oko dve nedelje, „stvaranje podloge” za njegovo donošenje trajalo je godinama. Već početkom tridesetih godina 19. veka pojavljuju se prvi nacrti ustava, koji su imali Miloševu podršku, što pokazuje da je on sam i te kako bio svestan važnosti donošenja ustava, pri čemu sigurno nije bio vođen samo ličnim interesima. U nauci je do danas nerasvetljeno pitanje koji su bili uzori za pisanje Sretenjskog ustava. I u nauci, ali i u svakodnevnom govoru, olako se pribeglo definisanju ovog ustava kao francuskog rasada u turskoj šumi. Međutim, kako ističu mnogi ugledni ustavni pravnici i ustavni istoričari, verovatno su prisutni i uticaji belgijskog ustava, ustava nekih švajcarskih kantona i nemačkih država, a možda i rešenja portugalskog ustava. U svakom slučaju, nema nikakve dileme da je Srbija već tridesetih godina 19. veka toliko sazrela da je bila spremna da se suoči s raznim idejama i konceptima koji su prodirali iz čitavog sveta, a sve sa jednim ciljem – osvajanje slobode, ne samo za sebe, već za buduće generacije.
Istorija srpske ustavnosti duga više od dva veka obavezuje nas da ne zaboravljamo, da pamtimo i da se ponosimo činjenicom da pripadamo onom narodu koji je među prvima u Evropi spoznao šta na simboličnom planu znači imati ustav. Reči Božidara Grujovića izgovorene još tokom Prvog srpskog ustanka, da „tamo gde je dobro uređena vlast pod zakonom, tu je i sloboda”, nesumnjivo pokazuju da je ovaj narod davnih dana sebi postavio cilj. Ideja o tome da ustav treba da sprečava arbitrernu vlast i da je građanin u centru svih političkih dešavanja, nesumnjivo je Sretenjskim ustavom konačno stigla i u Srbiju. Na današnji dan valja se podsetiti tog amaneta. Srećan Dan državnosti!
*Asistent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu
politika.rs
