Putovanje je mnogo više od glagolske imenice. To je više od gledanja znamenitosti, više od fotografisanja na centralnim trgovima…to je promena misli, pogleda i ideja o životu i ljudima. Najlepši opis i definiciju putovanja, spoznala sam u rečima Ibn Batute, najvećeg putnika islamskog sveta – “putovanja vas prvo ostave bez reči, a onda vas pretvore u pripovedača”. Baš u takvoj situaciji sam se našla pre nekoliko godina, kada sam prvi put posetila “mesto gde Drina izbija celom težinom svoje vodene mase, zelene i zapenjene, iz prividno zatvorenog sklopa crnih i strmih planina”. Probudile su mi se misli, ideje i osećanja koja do tada ni u jednom drugom gradu nisam osetila i o kojima sam istog trenutka poželela da pričam, pišem, govorim. Možda je sada pravi trenutak da rečima opišem svoj doživljaj grada koji svom svojom površinom i moćnim krivim tokom Drine, odiše jednim čovekom.
Svako ko je proživeo svaku reč svake stranice dela našeg Nobelovca, “Na Drini ćuprija”, sigurno može razumeti tremu, bojazan, osećaj straha od nepoznatog, pred prvi susret sa velikim kamenim mostom, jedanaest lukova širokog raspona. Ovu vanvremensku kamenu tvorevinu zamišljala sam ne samo kao simbol, već kao sve što je Višegrad bio, jeste i što će biti. Ali istina je bila drugačija…na svakom koraku ovog grada smeštenog na istoku Bosne i Hercegovine, susrećete se sa mislima, rečima i delima prvog jugoslovenskog Nobelovca. Na samom ulazu u centar grada, naići ćete na malu, jedva vidljivu raskrsnicu nove i nešto starije interpretacije Andrićeve ličnosti i dela, ali opisane podjednako istom snagom. Sa leve strane susrela sam se oči u oči sa literarnim idolom koji mi je svojim staloženim, mirnim i uvek diplomatskim pogledom, poželeo dobrodošlicu sa zidova Srednjoškolskog centra “Ivo Andrić”. Njegov portret na bočnom zidu ove zgrade kao da je čuvar i vodilja svakodnevnih đačkih dolazaka i odlazaka, velikih i malih odmora, jedinica i petica…portret koji ne zaboravlja da je jednom jedan siromašni dečak iz provincije, u istom mestu naučio da čita i piše, i strpljivo i postepeno počeo svoj put izrastanja u intelektualca. Pogled na desnu stranu i uzani sokak odvešće vas ka nečem velikom, neopisivom, ka jednom novom gradu koji priča stare priče i nosi Andrićevo ime. Ulaskom u Andrićgrad koračam kroz ideju Emira Kusturice o srednjovekovnom gradu inspirisanu likom i delima Ive Andrića. Svaki korak kroz mešavinu različitih epoha i stilova koji su činili istoriju ovog podneblja, daje mi osećaj da se vraćam u prošlost i da sam jedan od aktera Andrićevih dela i misli. Daje mi osećaj važnosti i smelosti jer mi se čini da ga još bolje razumem, ali u isto vreme osećaj beznačajnosti u odnosu na jačinu kojom Andrićgrad predstavlja spoj dva najveća istorijska perioda i kulture. Onaj početni osećaj treme i straha sada je još više izražen, jer još uvek nisam stigla do kamene tvorevine koja mi je simbolisala susret sa slavnim Nobelovcem, a već sam bila potpuno obuzeta njegovim likom i duhom koji tako snažno odiše Višegradom.
Prvi restoran koji sam ugledala nosio je naziv “Na Drini ćuprija”, ponosno naslonjen na zgradu srednjoškolskog centra “Ivo Andrić”. Do Ćuprije sam igrom slučaja krenula nešto dužim putem, želevši da prođem kroz glavnu šetališnu ulicu i tako dobijem još malo vremena da se pripremim za susret sa istorijom i sa njim. Kažu da šetnja glavnom ulicom ponajviše može otkriti duh i temperament jednog grada. Bila sam opčinjena činjenicom da me iza svakog ugla čeka neki novi susret sa životom mog literarnog idola, te nisam ni obraćala pažnju na ljude koji su šetali, žurili, obavljali kupovinu, pozdravljali jedni druge po imenu uz osmeh i njima razumljivu doskočicu. Negde na sredini “korzo” ulice, zapazila sam malu trošnu kućicu, sačinjenu od jedne prostorije i desetak kvadratnih metara, na čijim vratima stoji natpis “Gospođica”, udruženje zanata i umetnosti Višegrad. Baš oni koji prave i stvaraju nešto jedinstveno, odličili su da to rade pod imenom Andrićevog romana, koji na maestralan način opisuje jednu ličnost, jedan karakter i jednu opaku strast. Sada sam već bila jako blizu ciljne destinacije i falilo je par desetina metara da zakoračim na početak te čudesne tvorevine, ali pre nego što sam pogledala ka njoj pažnju mi je zaokupirao jedan kafić modernijeg stila i njegova mala terasa puna mladih koji su se sunčali. Kafić je smešten u kompleksu koji simboliše srce Višegrada – nekadašnja robna kuća Višegrađanka. Danas je ova zgrada uglavnom napuštena i prazna, a osim supermarketa u njoj još znake života daje samo pomenuti kafić, koji ponosno i prkosno nosi ime “Ex Ponto”. Sa bočnog zida ovog kompleksa, pre nego što sam prešla ulicu i zakoračila na Ćupriju, još jednom me je značajno pogledao Ivo, kao znak upozorenja ili možda odobravanja.
I tako sam se najzad našla oči u oči sa svedokom vekova i nemim posmatračem balkanske istorije. Stajala sam na pločniku ove kamene tvorevine i razmišljala o malom dečaku koji je svakodnevno više puta prelazio ovaj most koji je spajao njegov dom i školu. Most koji ga je zaljubio u Višegrad, kojem se uvek vraćao i koji mu je dao epsku snagu da oblikuje motive i sudbine iz istorije svoje zemlje. Baš ta snaga donela mu je Nobelovu nagradu, a meni ponos što se najzad nalazim u njegovom gradu. Prilazeći sredini Ćuprije i gledajući oko sebe, proživećete istinsko značenje i poimanje mosta u ljudskoj civilizaciji, baš onako kako ga je Ivo poimao. Shvatićete snagu kamena okruženog strmim crnim planinama, pod kojim zelena, zapenjena Drina prolazi svom težinom svoje vodene mase, koji spaja centar “nesrećne kasabe na Drini” sa Butkovim stenama, koji spaja istoriju i civilizacije, i koji spaja današnju mene i nekadašnjeg dečaka koji je na ovom mestu pronašao inspiraciju. Na ovom mestu ne možete a da ne razumete značaj motiva mosta za Andrićevo stvaralaštvo i život. “Od svega što čovjek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrijednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, opštiji od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvijek smisleno, na mjestu na kome se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo.” Na ovom mestu ne možete a da ne razmišljate o hiljadama ljudskih sudbina utkanih u ovaj kamen, o prolaznosti života, o istoriji, sukobu i haosu, o večitoj trajnosti. Na ovom mestu možete da shvatite koliko je život neshvatljiv i čudesan “jer se nesprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto, kao na Drini ćuprija”. Čini mi se da bih tako satima mogla da sedim na ovom mestu, zagledana u tok Drine, čekajući jednog skromnog dečaka da se uputi iz današnje ulice Ive Andrića ka levoj obali Drine i pređe Ćupriju, kao što je svakodnevno radio u detinjstvu i za vreme školskih dana. Ali nije bilo potrebe da ga čekam tu, jer sam za ovih par sati boravka u Višegradu, shvatila da se sa Ivom mogu sresti na svakom ćošku, na ovaj ili na onaj način. Bila sam srećna i ispunjena ovim sudbonosnim susretom iznad svih očekivanja i mogla sam da krenem dalje.
Prešla sam na levu stranu obale Drine i uputila se “u strme planine” koje pružaju najlepši i bezgraničan pogled na kasabu Ive Andrića. Taj pogled se opire i putuje daleko u daljinu, putuje kroz istoriju, kroz likove, sudbine i vraća se u današnjicu. Taj pogled vam objašnjava svu ljubav koju je Ivo osećao prema ovom gradu.
Sutradan sam želela da utvrdim gradivo i još jednom napravim isti đir. Obilazak Bikavca i dobro znanog hotela “Andrićev konak” nije mi oduzeo mnogo vremena, jer sve je nekako tu, na dodir i dohvat. Ostalo mi je dovoljno vremena da odem do Spomen učionice Ive Andrića, smeštene u zgradi u kojoj je naučio da čita i piše, kao i Narodne biblioteke “Ivo Andrić”. Ono što ne smete propustiti da obiđete je i kuća Ive Andrića, u kojoj je proveo svoje detinjstvo i školske dane, a koja se nalazi na samo 300m od Ćuprije, u ulici koja nosi njegovo ime. Lep način da jedan grad pokaže zahvalnost svom počasnom građaninu. Možda se poseta ovim lokacijama i “atrakcijama” nudi u svakoj turističkoj ponudi Višegrada, ali u tome kako ćete ih doživeti i razumeti ne može vam pomoći nijedan vodič, to je samo na vama. Ovo je bio onaj deo mog doživljaja koji mogu iskazati rečima.
Svoj prvi hod po višegradskim stazama završila sam zadovoljna i doživela ono što putovanje i jeste – promena misli i poimanja ljudi i života. One staze koje vam tu promenu omoguće, nikada se ne zaboravljaju. “Na početku svih staza i puteva, u osnovi same misli o njima, stoji oštro i neizbrisivo urezana staza kojom sam prvi put slobodno prohodao.To je bilo u Višegradu. I na svima drumovima i putevima kojima sam docnije u životu prošao, živeo sam samo od te uboge sreće, od svoje višegradske misli o bogatstvu i lepoti stvorenog sveta. Jer, ispod svih drumova zemlje stalno je tekla samo za mene vidljiva i osetna oštra višegradska staza, od dana kad sam je napustio pa do danas. U stvari, po njoj sam ja odmeravao svoj korak i podešavao hod. Celog veka me nije napuštala.” Ono što ću ja pamtiti iz prvog susreta sa Višegradom jeste činjenica da ne postoji grad koji više odiše likom i delom jednog čoveka, kao i da je to grad koji mi je omogućio da jednog pripovedača upoznam na potpuno drugačiji način. “Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno.”
jelenauzelacvasic.blogspot.ba
