Vest o odlasku legendarnog Miše Kovača pogodila je čitav region, zatvarajući jedno od najvećih poglavlja u istoriji jugoslovenske zabavne muzike.
Otišao je čovek koji nije morao da peva da bi dirigovao masama — bilo je dovoljno samo da podigne ruku, pa da prepune dvorane od Vardara do Triglava jednoglasno preuzmu svaki stih.
Ipak, u moru zlatnih ploča i festivalskih pobeda, jedna numera ostala je upisana kao lična karta njegove karijere i kolektivna himna miliona – vanvremenska balada “Ostala si uvijek ista”.
Nastala iz pera neprikosnovene autorske radionice, uz kompoziciju i aranžman Đorđa Novkovića i vanvremenske stihove Željka Sabola, pesma je premijerno izvedena na festivalu u Splitu 1975. godine. Iako tada nije osvojila glavnu festivalsku nagradu žirija, publika je presudila mimo svih protokola. Ploča koja je nosila naziv po ovoj numeri prodata je u stotinama hiljada primeraka, a pesma je ušla u svaki dom, kafanu i radio-prijemnik. Znalo ju je i pevalo dvadeset miliona ljudi.
Ono što „Ostala si uvijek ista“ izdvaja iz celokupnog Mišinog opusa jeste njena jednostavna, a bolno realistična dramaturgija. To nije patetična žalopojka, već filmska priča o slučajnom susretu bivših ljubavnika koji su pregazili godine i kilometre.
– Odavno već nisam mislio o tebi,
među nama dani i godine stoje,
nikada te više pronašao ne bi
da se jučer nismo vidjeli nas dvoje…
Stigao sam kasno, stajao na cesti
i slučajno tebe ugledao tada,
ni slutili nismo da ćemo se sresti
pod svjetlima ovog bezimenog grada.
Mišo je tekst izneo sa iskrenom dramatikom i onom grubom, mediteranskom emotivnošću koja ne trpi kalkulacije. Svako ko je bar jednom u prolazu sreo nekoga koga je nekada voleo, prepoznao se u toj tišini i koracima.
– Pričaš mi o svemu, hodamo polako,
odavno se nismo isplakali tako…
Ostala si uvijek ista
i ove suze na licu tvom,
ostala si uvijek ista,
jedina žena na putu mom…
Refren nije postao samo refren pesme, već fraza utkana u svakodnevni govor. Na Mišinim koncertima ti stihovi više nisu pripadali njemu; pripadali su ljudima koji su uz njih odrastali, voleli se, rastajali i starili.
Mišo Kovač je otišao u legendu, ali iza njega ostaje muzički spomenik koji vreme ne nagriza. Dokle god bude slučajnih susreta pod svetlima nekih bezimenih gradova, i pesma i njen neponovljivi tumač ostaće – uvek isti.
(Telegraf.rs)
