Od Soledada do Višegrada

„Zadovoljstva koja pisci mogu da imaju od svojih dela”, veli autor sage o drinskoj ćupriji, „mnogo su ređa nego što čitaoci misle, a ukoliko postoje, ona su sasvim druge prirode.” Budući da su s druge strane književnog teksta, čitaoci se varaju ako smatraju da autor može osećati zadovoljstvo zbog lepote svoga dela. To je, kazuje Andrić, „kao kad bi neko mislio da sunce može da uživa u lepoti sopstvenog zalaska”.

No naš pisac ne negira uživanja koja autor povremeno može da ima, a ona proističu iz analogija sa ostvarenjima drugih pisaca, „slučajni susreti sličnih zamisli i istovetnih rešenja”. U tom pogledu se čitalac mora zadovoljiti manjim ulovom nakon čitalačkih pohoda u pogledu uživanja, jer najčešće biva lišen zadovoljstava u prepoznavanju takvih rešenja u delima različitih pisaca. Pa čak i ako ih uoči, on razmišlja rudimentarno – da je pisac pozajmio rešenje za neku sliku, zamisao ili rečenicu, pitajući se dalje ko je izvor, a ko imitator. Ali mirno zaključuje Andrić: „Samo pisac zna da ne može biti reči o plagijatu, nego o dubokim i neslućenim vezama i srodnostima.”

Tokom dugog i strastvenog čitalačkog staža, Andrić je prepoznavao takve srodnosti i radosno i uredno ih beležio u svoje sveske, naslovljavajući ih „Susreti”. Motivsku bliskost, na primer, pisac prepoznaje u pesmi slavnog francuskog pesnika i kritičara Sent‑Beva, zabeleživši 1938. njegov stih o naslađivanju patnjom – Pustite me da osluškujem svoju ranu – i povezujući ga sa mestom u svojoj priči „Mara milosnica” iz 1926, gde Velipaša „sa onim strašnim lišajem na lijevom obrazu”, sedeći u sednici medžlisa, ne sluša prepirke bosanskih begova, već gleda zamišljen letnje oblake i osluškuje.

U jednom od mnogobrojnih zametaka za nedovršene pripovetke – a ovaj je nastao 1949 – Andrić beleži tip svečanog glupaka Jakova, koji pada u bezrazložna oduševljenja ili ljutnje. Nedugo potom, 1951, u Igoovim zapisima nalazi istovetan izraz, uz usklik: „Ovo je ’susret’, jer imam ’svečanog glupaka’ u Jakovu.” Čitajući iste godine roman „Klim Samgin” Gorkog iz 1931, pisac se gotovo čudi poređenju o ljudima koji se međusobno njuše kao mravi (pipcima) istovetnom slici u njegovoj pripoveci „Anikina vremena” takođe iz 1931, koju je napisao dvadeset godina ranije.

Zadivljen novom podudarnošću, Andrić krajem pedesetih u rukopis „Znakova pored puta” unosi na francuskom citat Artura Gobinoa – citat o čoveku, majci i detetu na magaretu u begu iz Egipta – kao moto sledećem meditativnom minjonu: „Još jedan od susreta koji daju veliku i iskrenu radost koju ni živi ljudi ni dragi predmeti ne mogu da pričine. Ima više od dvadeset godina (misli na svoj putopis ’Španska stvarnost i prvi koraci u njoj’ iz 1934, prim. aut.) da u likovima čoveka, majke i deteta koji beže sa svojim magaretom tražim dublje značenje i gledam oličenje ljudske sudbine. Tu su u tri ljudska lika predstavljena oba pola i sva tri doba ljudskog života: detinjstvo, mladost i starost. Tu je jedna od životinja za koje je naš život vezan tužnom simbiozom.”

Svaki pisac o svom zavičaju

Piščevim usklicima povodom susreta dodajemo i svoje čitalačke spoznaje, veze i preplete između kratkog romana „O miševima i ljudima” (1937) američkog dobitnika Nobelove nagrade Džona Stajnbeka i hronike o drinskoj ćupriji (započetoj krajem 1942. i objavljenoj 1945).

U malom remek-delu američke književnosti, koje pisac posvećuje rodnom gradiću Soledad, nalazimo početak: „Nekoliko milja južno do Soledada reka Salinas teče uz strmu brdovitu obalu, duboka i zelena. A i topla, jer je prožuborila preko osunčanog žutog peska pre nego što je stigla u uzani jaz. S jedne strane se zlatom okupane padine izvijaju sve do čvrstih i stenovitih planina Gebilejn, dok je prema dolini voda oivičena drvećem – vrbama što se svakog proleća osveže i ozelene, sa zaostalim otpacima posle zimskih bujica na nižim granama, i platanima čije se pirgave, bele opružene grane i grančice nadnose nad vodu” (prev. Aleksandar Milajić). Poznat nam je ritam i motiv: „Većim delom svoga toka reka Drina protiče kroz tesne gudure između strmih planina ili kroz duboke kanjone okomito odsečenih obala. Samo na nekoliko mesta rečnog toka njene se obale proširuju u otvorene doline i stvaraju bilo na jednoj, bilo na obe strane reke, župne, delimično ravne, delimično talasaste predele, podesne za obrađivanje i naselja. Takvo jedno proširenje nastaje i ovde, kod Višegrada, na mestu gde Drina izbija u naglom zavoju iz dubokog i uskog tesnaca koji stvaraju Butkove stijene i Uzavničke planine.”

Neznatna je mogućnost da je Andrić nekoliko godina pred svetsku kataklizmu mogao imati Stajnbekov roman u rukama bilo u originalu, bilo u nekom od prevoda (delo je na srpskom objavljeno tek pošto je Stajnbek dobio Nobelovu nagradu 1962) koji bi ga nadahnuo da i svoj roman započne geografskim opisom reke i predela. Moglo bi se pomisliti da je naš pisac, budući tada u Berlinu, to izdanje koje se na nemačkom pojavilo oktobra 1940, mogao zapaziti u nekoj od knjižara. No, Andrićeve dnevničke beleške o ratnim razaranjima, činjenica da je Berlin intenzivno bombardovan od oktobra te godine i piščev posao prvog čoveka jugoslovenske ambasade koji traga za rešenjima za spasavanje domovine od rata takvu pomisao čine malo verovatnom čak i u svetlosti Andrićeve čitalačke strasti.

Sva je prilika da su dvojica pisaca, svaki za sebe i na svom odredištu tragičkog udesa, pisali varijante iste knjige na svoj način. Pisali su o zavičaju – jedan u doba Velike depresije i gladi, a drugi nešto zamašniju priču o zavičaju kroz carevine i vekove. Obojica su priču započela polustihom – prvi iz pesme jednog škotskog osamnaestovekovnog pesnika, a drugi iz narodne balade. Oba pisca su, između ostalog, pričala o usamljenosti, o najmanjem čoveku, o neutaživoj želji i za najskromnijim domom. Džinovski imbecil Leni Smol (sa prezimenom suprotnim njegovom fizičkom izgledu, u skladu sa njegovom nedoraslošću) i onizak i snažan jednooki težak i pijanica Ćorkan (o kome je Andrić skovao priču još 1921) spojeni su posebnom drhtavom osetljivošću prema mekom i nežnom – prvi prema odvažnim američkim lepoticama, a drugi prema igračici na trapezu. Sami književni tvorci povezani su volšebnom nakanom da o najmanjem čoveku bez imena i porekla napišu najveće priče – kao o ćutljivim svedocima ljudske svireposti „pred kojima svako sme da se pokaže da je ’krvav ispod kože’, a da ne mora posle ni da se kaje ni da se stidi”. Leni i Ćorkan, Drina i Salinas, Soledad i Višegrad – samo su varijante istog imena za očajno biće pod teretom života i istorije, za lepotu dubokog i zelenog vodenog toka kakva je kalifornijska reka Salinas duga 280 i naša ćudljiva lepotica od 350 kilometara, kao i za tragične i uboge ljudske naseobine u doba ratova.

U Stajnbekovom jezičkom zapisu postoji i roman Džordž Eliot „Vodenica na Flosi” (1860), čiji je početak takođe tek slučajna bliskost: „U prostranoj dolini, šireći se između svojih zelenih obala, teče Flosa i hita moru čija joj draga plima juri u susret da je zaustavi strasnim zagrljajem. […] Daleko unaokolo prostiru se bogate livade i njive čije crne brazde skoro otvorene čekaju setvu ili su već pustile nežne vlati žita posejanog u jesen. […] Sećam se i kamenog mosta i velikih vrba koje u vodi kupaju svoje grane.” A obojica autora su gotovo zasigurno mogla imati na duši darežljivu i nasušnu Hemingvejevu „Veliku reku sa dva srca” (nastalu 1925, u godini „Mosta na Žepi”) o ratom devastiranom gradiću njegovog detinjstva.

Stajnbek 1961. za korak gubi trku od Andrića i nezainteresovan za priznanje – koje je na primer nobelovac Beket, u strepnji da ga ne dobije, nazivao „ona švedska stvar” – piše svoj poslednji roman „Zima našeg nezadovoljstva”, koji je i Andrić imao u svojoj biblioteci.

Naš pisac se vraćao Stajnbeku kao bliskom književnom srodniku, kao čoveku koji se iz malenog Salinasa doselio u Njujork baš onako kako se on iz nevelikog Višegrada nastanio u Beogradu. Vraćao mu se i kao zagovorniku milosrđa i branitelju ljudskih vrednosti, kako je Stajnbek doživljavan.

U susret jedni drugima

Podsetićemo da je Andrić sredinom pedesetih zapisao i njegovu izjavu o Njujorku kao o ružnom i prljavom gradu užasne klime i ludačkog saobraćaja, sa zastrašujućom politikom i ubitačnim takmičarskim duhom, dajući mu prednost u tome da kad čovek u njemu poživi i on postane njegova kuća, tada mu je iznad svakog mesta u svetu. Uz fragment je Andrić dodao i podvukao: „Beograd”, nalazeći analogiju sa razmišljanjima o svom gradu.

Za uživaoce pisane reči očaravajuće je iznalaženje tekstualnih mostova među velikim vescima i veziljama slova, bliskost ideja onih sa različitih planetarnih tačaka, posve drugog porekla i baštine. Te začudne i zaumne srodnosti, spone i preplitanja toliko su uzbudljivi da se čini kako se pisci prevashodno obraćaju jedni drugima kako bi proverili sopstvena uverenja pri stvaranju književnih svetova. Čini se da oni zapravo, iako pišu svaki za sebe i svaki u svom vremenu, idu zamislima u susret jedan drugom ispisujući jednu istu knjigu o istini u svetu u pokušaju iskupljenja ljudskog roda.