Kad put izađe iz tunela „Šargan” i pogled sa uzvišenja pređe po kotlini, dok šarganski četinari opojno mirišu, vidi se najbolje turističko selo sveta. Mokra Gora je to postala i zvanično, odlukom Generalne skupštine Svetske turističke organizacije UN na zasedanju u Madridu, među 170 kandidovanih sela iz 75 država.
Kao da je tu počast davno naslutio pesnik Mihailo Ćupović Ćupo (1934–2004) kada je, nadahnut lepotom zavičaja, sročio stih „Nigde nema lepše zore kao iznad Mokre Gore”. A Mokrogorcima je svanulo pre dve decenije: tada je naporima meštana uz pomoć države oživela uska šarganska pruga, a slavni Emir Kusturica odabrao da u ovom kraju lepota i dobrih ljudi podigne Drvengrad. Sada se promovisanjem u najbolje turističko selo sveta ubiraju slatki plodovi ta dva najvažnija čina.
[ads1]
Pre njih, život u ovom kraju železničara i katrandžija obeležila je tuga za „ćirom”, ukinutim pre bezmalo pola veka, a koji im je bio više od veze sa svetom. Nemoćno su dve decenije sred šarganskih brda gledali u usku vijugavu trasu u obliku broja osam sa koje su skinute šine, opirali se beznađu zaboravljenog kraja, tražili šansu.
Nisu više hteli da čekaju sredinom devedesetih kada su, okupljeni u zavičajno udruženje Mokrogoraca „Šargan” koje je spojilo meštane i Mokrogorce rasute po svetu, rešili da ožive „ćiru”. Metar po metar, slogom i entuzijazmom, predvođeni Radovanom Glibetićem, uticajnim u železnici, postavljali su uski kolovoz na zaboravljenu trasu.
Kad su država i železnica shvatili ozbiljnost i smisao poduhvata Mokrogoraca, ozvaničili su ga i presudno doprineli da obnova pruge preko „Šargana” bude završena. Ni smena državne vlasti petooktobarskim promenama prema „Šarganskoj osmici” ništa nije promenila, podrška iz Beograda i dalje je stizala. S početka milenijuma zaživela je ova muzejsko-turistička železnica, raj za svetske ljubitelje starih pruga i vozova, danas ponos države i čudo u planini.
Rešen da snimi film „Život je čudo” (prikazan 2004) ovde je došao, i retke vrednosti među prvima prepoznao Emir Kusturica. Očaran lepotom nastanio se, stvorio na brdu Mećavnik čuveni Drvengrad. Nizom poduhvata preduzimljivi reditelj je postigao da selo krene napred: napravio infrastrukturu, zdanja i skijalište, štito prirodu, čuvao tradiciju, zaposlio ljude, oživeo seosku školu, festivale i umetničke programe, u mokrogorska brda doveo svetske zvezde, svet zainteresovao za ove udaljene predele…
– Ovo je nagrada za upornost i viziju koja se materijalizovala – izjavio je Emir Kusturica po objavljivanju odluke o svetskom priznanju za Mokru Goru. – To je udeo sa moje strane, jer sam, uz pomenuto, sve stečeno bavljenjem filmom ovde uložio. Zbirno, tu je i voz na pruzi uskog koloseka, završen sa filmom „Život je čudo” – prenosi njegovu izjavu portal „Iskra” (elektronske novine Andrićgrada), gde slavni reditelj kaže i ovo:
– Mokra Gora je bila mesto na kome su ljudi priželjkivali da im se tu, na povratku s mora, ne probuši guma, a sada svake godine dolaze stotine hiljada ljudi. Nismo dozvolili da Mokra Gora postane žrtva divljeg kapitalističkog duha. Uspostavili smo ono što se zove održivi razvoj.
[ads2]
U tu lepu priču uklopili su se meštani razvojem seoskog turizma, uređenjem brvnara i domaćinstava za goste. Stvorena su privlačna izletišta, moderno konačište železnice „Osmica”, pet crkava, uređen tok reke Kamišine uz koji je lekovita Bela voda… U svakom kutku naselja, kao u razvijenom svetu, uspostavljeni su standardi održavanja. Otuda redovni posetioci i putnici na vozu iz dalekog Japana, Australije, Amerike, Evropske unije.
– Najčešći i nepodeljeni utisci posetilaca su „uredno i čisto”, „dragulj železnice i Srbije”, „bajka u gori”… Oživljena železnička romantika prohujalih vremena u čarobnoj prirodi privukla je skoro tri miliona posetilaca, od kojih je više od milion prevezeno sa samo četiri mala vagončića, izvađena iz prve polovine prošlog veka. Sve ovo i još mnogo toga zavređuje da se u rangiranje prioritetnih ulaganja ugradi i zavet i savest prethodne, ove i buduće generacije železničara prema parčetu zaboravljene železničke prošlosti, koja ovde „živi svoj drugi život” – napisao je Mokrogorac Radovan Glibetić povodom stoleća od početka prve uspešne gradnje „Šarganske osmice” 1921. godine.
