Doba (ne)mira: „Žetva“ — film koji nosi srpsko srce pred oči sveta

Postoje priče koje se ne pišu perom, već srcem. Jedna od njih je „Srpsko srce Johanovo“ — roman koji je iz bola postao svedočanstvo, iz svedočanstva misija, a iz misije simbol opstanka.

Reč je o priči koja govori o stradanju Srba na Kosovu i Metohiji i o čoveku koji je nosio srce ubijenog Srbina. Razgovarali smo sa autorom Veselinom Dželetovićem o nastanku romana, izazovima tokom stvaranja filma i poruci koju nosi ova priča.

Roman je doživeo ogromno interesovanje. Kako je nastala priča i šta vas je podstaklo da zabeležite tako potresno svedočanstvo?

-Nakon svega proživljenog mogu da kažem da je ova priča nastala božanskom promisli – da sam jednostavno dobio zadatak da svedočim o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Šta god da sam pomislio da je trebalo uraditi u vezi ove knjige, ostvarilo se. Iza mene ne stoji država niti neki veliki izdavač, a roman je ipak doživeo preko 30 izdanja, preveden je na 14 jezika i po njemu je snimljen film. A sve je počelo od poeme koju sam napisao davne 2006. godine. Ona je nastala iz bola koji se u meni gomilao nakon svakog razgovora sa Johanom, koji nosi srce Srbinovo. To je Nemac koji je došao na Kosmet da sazna nešto o čoveku čije srce nosi i da finansijski pomogne njegovoj porodici. Nakon susreta sa Jovanovim sinom, sve se promenilo.
Njihov susret je bio tako dramatičan, i po njegovim rečima, kada je prvi put mališan prišao, to srce je htelo da iskoči napolje jer je jako udaralo – kao da je prepoznalo dete. Nemac kaže da je osetio kao da šavovi od operacije hoće da popucaju, a njih već dugo nije imao.

Nakon tog susreta, dobio je želju da češće viđa dečaka, a kada je saznao da je ostao siroče i da je njegova majka izvršila samoubistvo, kaže da je dobio neobjašnjiv poriv da usvoji tog mališana. I dok to nije učinio, nije mogao da se smiri. Zbog dečaka je i prešao u pravoslavlje.

2. Knjiga se zasniva na istinitom događaju. Kako ste prvi put došli do te priče i kako ste je emotivno doživeli?

-U meni je ova priča stvorila tako veliki bol da sam morao pesmom da ga izbacim. Tako je nastala poema „Srpsko srce Johanovo”. Napisao sam je za dva sata, što mi se danas čini nemogućim. Pet stranica, A4 formata – mislim da nije realno napisati u tako kratkom vremenu. Kao da mi je neko diktirao stihove, a ja sam ih samo zapisivao.

Godinu dana kasnije, 2007. godine, dodao sam na kraju još jednu strofu, jer sam saznao da je Nemac usvojio mališana i prešao u pravoslavlje. To sam morao da dodam. Poema je po obimu malo književno delo i ne možete je samostalno objaviti u knjizi, jer bi bila kao brošura. Odlučio sam se da je postavim na internet, i to je pročitalo stotine ljudi. Javljali su mi se i govorili kako su je doživeli. Ta kazivanja bila su mi najveća nagrada koju sam ikada dobio.

I ti ljudi su me jednostavno naterali da te gorke stihove pretočim u roman. To sam i uradio. Kada je istina o stradanju Srba i trgovini organima ugledala svetlo dana, zahvaljujući Diku Martiju i Karli Del Ponte, neko se setio i mog romana. Tada je sve krenulo i traje do dana današnjeg. Taj roman se čita i traži kao da sam ga juče napisao, a ne pre 15 godina.

3. Film je počeo da se snima tek pre dve godine. Zašto je ekranizacija čekala toliko dugo?

-Film smo počeli da radimo pre više od pet godina. Uprkos svim problemima koje smo imali i pretnjama šiptarskog lobija, uspeli smo da snimimo film i završimo montažu. Ostali su još neki tehnički detalji, ali se nadam da ćemo premijeru konačno videti početkom sledeće godine, negde na proleće.
Iako se nekome čini da ceo proces traje predugo, verujem da će se film prikazati kada bude vreme za to. Sve što se dešavalo sa romanom biće i sa filmom, jer on predstavlja svedočanstvo o našem trajanju, trpljenju i opstanku na prostoru Kosova i Metohije.

4. Koji su bili najveći izazovi tokom stvaranja ovog projekta?

-Kada ste svesni šta radite, zbog čega to radite i zbog koga to radite, onda vam ništa nije teško. Iskušenja je bilo i previše, ali sam svestan činjenice da nema čuda bez vere. A moja vera je duboka.

Poema, roman i film predstavljaju glas srpskih stradalnika čiji su delovi tela zakopani širom Kosmeta i Albanije, i mi moramo saznati šta se sa njima dogodilo i makar ih dostojno sahraniti. Oni su branili svetu srpsku zemlju, i čak i mrtvi, ona je danas brane. Zato bi bio zločin da ne govorimo o njihovom stradanju. Kažu da je zločin zaokružen ćutanjem, i upravo zato naš glas mora da se čuje — širom vaseljene.

5. Film je rađen u međunarodnoj produkciji, što nije česta pojava kada je reč o srpskim temama. Koliko će to doprineti da priča dobije širu dimenziju i mogućnost da je čuje i razume svet?

-Već sam spomenuo da su se oko ovog romana dešavale meni neobjašnjive stvari, kao da je neko išao ispred mene i otvarao sva vrata. Mnogi producenti bili su zainteresovani da snime film, ali sam se odlučio za onog kod koga sam prepoznao istu želju i volju kao svoju — da ova priča bude ispričana.

Producent je verovao da film može mnogo toga promeniti, da iznese istinu na svetlo dana, da prikaže stradanja Srba u doba mira pred očima međunarodne zajednice koja je sve to dopuštala, i da traži odgovornost i pravdu za one koji su proterani sa ovih prostora.

6. Kako ste našli meru između dokumentarnog pristupa i umetničke slobode?

-Nismo ni tražili meru. Samo smo ispričali priču onakvu kakva je u romanu. Ponekad se osetim kao da sam uskraćen u odnosu na druge autore, jer pišem o istinitim događajima — ne mogu da pustim mašti na volju. Ali kada završim roman i sagledam celinu, shvatim da život ponekad ume da bude veći od najveće mašte.
Jedna od najvećih pohvala koje sam dobio za roman bila je da sam progovorio o stravičnom zločinu bez imalo mržnje. Nadam se da će i film uspeti da prenese tu poruku. Jedan monah mi je rekao: „Tvoja knjiga se čita u jednom dahu, a kad je pročitaš, ostaneš bez daha.“ Ako film to postigne, biću presrećan.

7. Glumačka postava je izazvala veliko interesovanje javnosti. Koliko su glumci uspeli da prenesu emociju koju nosi ova priča?

-Pojedine scene koje sam gledao bile su toliko dirljive i uverljive, tako da sam izuzetno zadovoljan njima. Što se tiče glumačke postave, svi su profesionalci koji su odradili svoj posao s posvećenošću i verno uneli sebe u likove. Zbog toga se nadam najboljem.

8. Jeste li već pogledali film u celini? Kakve su reakcije?

-Još nisam video ceo film. Mogao sam da ga pogledam bez muzike, titlova, najave i odjave, ali mi je draže da vidim sve to zajedno. Biću strpljiv da se sve završi pa da ga odgledam. Svakako, tuga je sveprisutna u mojim delima jer pišem isključivo o istinitim događajima. Što se ponosa tiče, ponosim se junacima mojih knjiga. Oni su ispričali te priče, a ja sam ih samo zapisao.

9. Mislite li da će film probuditi empatiju i razumevanje za srpske žrtve van naših granica?

-To ne mogu da znam jer je ovo doba, kako ga ja zovem, „velikog brata, a malih ljudi“. Sve ono što je vredno skrajnuto je i marginalizovano, a nameće nam se nešto što nije normalno. Ali da će se gledaoci zapitati da li je moguće da su se takvi zločini dogodili u doba mira i da je međunarodna zajednica sve to ćutke posmatrala – to hoće. I da će možda i sami postaviti mnoga pitanja, i sebi i onima koje su birali, a koji su priznali takvu nakaznu tvorevinu čiji su najuticajniji predstavnici kidnapovali i čerečili ljude u 21. veku.

10. Koju poruku želite da gledaoci ponesu sa sobom nakon prikazivanja filma?

– Da shvate da će srpsko srce u bilo čijim grudima i dalje kucati srpski. Da se iz njega ne može izbaciti ljubav, vera i Kosovo i Metohija. I da malo pažljivije slušaju otkucaje naših srca kako bi shvatili da sva ona kucaju kao jedno za svetu srpsku zemlju od koje nas niko i nikada ne može odvojiti.