Bio je i ostao glumačka legenda. Gromada od čoveka, borac na Sremskom frontu, jedno vreme novinar Radio Beograda. Legendarni Paja iz „Kamiondžija”. Ko bi drugi nego Pavle – Paja Vuisić. Malo je poznato da je pisao pesme i pravio brodove i da je veći deo slobodnog vremena provodio na Savi i na Adi, opčinjen rekom, vodom, zaljubljen u suprugu Mirjanu i, naravno, u brodove.

Onomad su nam, u Muzeju knjige i putovanja u Beogradu, pokazali legat legendarnog glumca, koji je osnovala njegova supruga. Sve brižljivo sakupljano i brižno sačuvano od zaborava. Kutak u jednoj od odaja muzeja sa mnogobrojnim izloženim predmetima pripada ovom slavnom glumcu. Zapažamo njegovu omiljenu torbu, od koje se retko odvajao, lule, upaljače, ključeve, originalan testament, o kome se mnogo nagađalo i pripovedalo, jer je napisan u Pajinom stilu.

Na poklon – brod

Na stolu su i glumčevi neobjavljeni rukopisi, nepoznati crteži i planovi za brodove koje je gradio. Kad bi te male lađe završio, prodavao ih je ili poklanjao. Kažu da nijednu nije zadržao za sebe. U legatu su, što celoj priči o slavnom glumcu daje novu dimenziju, i originalni nacrti brodova koje je pravio, kao i fotografije brodova koje je sagradio.

Pavle je voleo da puši iz lule

Svaki predmet, u legatu vredan eksponat, pažljivo zagledamo. Pred nama su telefonski imenici sa njegovim zapažanjima, mnoštvo fotografija sa snimanja filmova, lična karta, pasoši, isečci iz časopisa. Na raznovrsnim papirićima ispisane pesme! Dobro ste pročitali: slavni glumac je imao sklonosti ka poeziji.

Supruga je spasavala ono što je on često cepao i uništavao. O tome je ostavila ovakvo svedočenje: „Njegove pesme, koje je zapisivao sam, ili kazivao u pero, suviše dragocene za mene da bi bile uništene, čuvala sam ljubomorno od njega samog. Od njegove ruke, do kraja… Usuđujem se, eto, da stihove zapisane na kafanskom računu, na salveti, na kutijama cigareta, na kalendaru, telefonskom imeniku, na listovima istrgnutim iz mojih svezaka, prepišem i objavim… Možda ih je pisao zbog mene, za mene. A, možda i nije. Ko zna?”

U legatu je i ljubavno pismo, baš njoj namenjeno. Iz beležaka supruge Mirjane saznaje se da je interesovanje Pavlovo za književnost bilo duboko i ozbiljno: „Pored prava, neko vreme je studirao i svetsku književnost i posvećeno pisao, ali je znao da će ga njegov oštar jezik više sputavati u pisanju i objavljivanju nego u glumi.”

Istina o testamentu

Dugo se polemisalo o Pajinom testamentu, objavljenom nedugo posle smrti, ali tada cenzurisanom. Neko, kome to očigledno nije odgovaralo, reč „komunist“ promenio je u reč „niko“, čime je, naravno, promenjen smisao dokumenta i karakter slavnog glumca. Uzgred, on nije voleo komunizam, iako je bio simbol komunističke kinematografije. I otac mu je stradao pod komunistima.

Odbijao je da upozna Broza, tako da ga je Udba jednom prilikom kidnapovala na reci i u bermudama, sa raskopčanom prugastom košuljom, u papučama izbledelim od peska, odvela pred maršala, jer je Paja odbio da se presvuče, iako su mu nudili odelo.

Nije voleo ni razgovore s novinarima. Ovako je to objasnio u jednom od retkih intervjua: „Zašto ne dajem intervjue? Zato što je istina o samom sebi uvek gorka. Svi ljudi, ma koliko da ih je na svetu, imaju jedan svoj trezor, svog intimnog življenja koji se nikad ne otvara. Nikad! A, šifra za taj trezor, obično nikom nije data, pa čak i taj vlasnik šifre trezora se trudi da je zaboravi. Eto tako. I onda mislim da je svaki intervju u svojoj osnovi iluzoran. Onaj ko vam priča, koji odgovara, on govori sve drugo, osim ono što je njegovo, intimno, prisno i lično. Sve ono što je pravo, tužno, dobro i loše, sve ostaje u tom čoveku koji ti govori…”

Testament

U muzeju se nalazi i set ključeva na kojima je on lično napisao „Paja”. Tu je i originalni ključ za kamion, korišćen u tv seriji „Kamiondžije”. I kad već otkrivamo šta je sve u legatu, pomenimo i njegovu molbu „da ga ne teraju da služi vojsku, posle ratovanja na Sremskom frontu”, kao i zahtev za dodelu stana „pošto mu je dojadilo da večito živi sa taštom ili sa ostalim mnogobrojnim članovima porodice”.

Za kraj ove priče o Pavlu – Paji Vuisiću jedna od njegovih pesama: „Bež’o sam/od ljudi/ Bež’o sam/od prijatelja/Bež’o sam/od reke! A kad sam se vratio/ vesla nisu/doticala talase”.

Sve u Pajinom stilu. Tu je i njegovo zapažanje, preciznije poruka: „Ponekad, nakon razgovora sa nekim ljudima, čovek oseti potrebu da prijateljski pomiluje kamen, osmehne se drvetu i sa puno poštovanja skine kapu pred magarcem”.

Glumio u 129 filmova

Prema preciznim podacima, Pavle Vuisić je glumio u 129 dugometražnih filmova, 17 serija, 14 televizijskih filmova. Pamtimo ga po briljantnim ulogama u serijama „Kamiondžije”, „Otpisani”, „Više od igre”, filmovima „Valter brani Sarajevo”, „Servisna stanica”, „Povratak otpisanih”, „Priče iz radionice”, „Ko to tamo peva”, „Sjećaš li se Doli Bel”, „Maratonci trče poslednji krug”, „Otac na službenom putu”…

Nerado primao nagrade

Filmsku karijeru Pavle Vuisić je započeo 1950. u filmu „Čudotvorni mač”. Za glavnu ulogu u filmu „Tri koraka u prazno” (1958. godine) na Festivalu u Puli dobio je „Zlatnu arenu”. Dobitnik je i mnogih drugih filmskih nagrada koje je nerado primao. Čak se protivio da mu dodele priznanja, jer, kako je napisao u tekstu, koji se čuva u legatu, „ja nikakvih nagrada ne žudim”.