Svoje misije kroz koju fotografisanjem Slovaka i kulture ovog naroda čuva od zaborava njihovu baštinu u Srbiji Petar Dešić (36) nije ni bio svestan na početku. Jer, kada je pre tri godine uzeo foto-aparat u ruke i krenuo da obilazi 22 sela u Srbiji u kojima žive Slovaci, prvo su ga privukli njihov način života, tradicija, običaji i estetika, odnosno prelepe narodne nošnje.
Bio je u Selenči, Kovačici, Padini, Aradcu, Janošiku, Staroj Pazovi, Erdeviku, Binguli, Ljubi, Šidu, Bačkom Petrovcu, Kulpinu… Čuo je i da Slovaci žive i u Višnjićevu i Ostojićevu.
Sada, kada je napravio više od 1.000 fotografija svestan je da je puko slikanje iz hobija dobilo svoju novu dimenziju, pogotovo jer ga je Ambasada Slovačke republike u Beogradu podržala da najesen, kada u posetu Srbiji dođe predsednik tamošnjeg parlamenta, napravi samostalnu izložbu. Razmišlja i o izložbi u Slovačkoj, a trenutno traži sponzore koji će platiti štampanje njegovih slika.
Petar živi u malom vojvođanskom mestu Čelarevu. Diplomirao je na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu, ali pošto nema posla u struci (hemijski je tehnolog) trenutno radi u odeljenju pakovanja robe u fabrici piva.
U slobodno vreme fotografiše i autobusom putuje po Vojvodini. Inspiraciju da počne da dokumentuje fotografije slovačke nacionalne manjine dobio je od katoličkog sveštenika iz Selenče.
– Pozvao me je da fotografišem jednu misu i ja sam došao u crkvu i zainteresovao se. Posle sam svratio drugi, pa treći put. Slovaci u Srbiji su uglavnom evangelisti, dok je u Selenči oko polovina njih katoličke veroispovesti. U samoj crkvi slikao sam žene koje su dolazile u narodnoj nošnji; privukao me je taj spoj starog i modernog. Vremenom sam upoznao ljude koji su počeli da me pozivaju da dođem za praznike. Klupko se odmotavalo, a ja sam širio kontakte – seća se.
Svojom kamerom zabeležio je i jednu staru kuću, ljude dok voze bicikl, dok ulaze u crkvu i kasnije dok se mole, bake koje u rukama drže petla, žene koje hrane guske… Sa radošću izdvaja običaj kićenja neveste u Selenči, jer je zabeležio taj trenutak kada starije žene oblače mlade u tradicionalnu nošnju, sedam dana pre venčanja.
– Prvo sam snimao spontane situacije, a onda sam počeo pomalo da režiram. Ljudi su me prelepo dočekali u svim selima, obišao sam ih 18, ostalo mi je još 4. U Erdeviku je, na primer, padao sneg, pa sam jednog čoveka zamolio da žene u nošnjama provoza u saonicama koje su vukli konji. Posetio sam i vlasnike etno-muzeja, u kojima je predstavljen život Slovaka. Gospodin Pavel Petraš u Padini ima muzej u 200 godina staroj kući, a predmete je skupljao celog života – priča mi Petar, koji se pre odlaska u svako selo najavi lokalnom svešteniku ili predsednici udruženja žena.
Kaže da bez fotografije ne bi mogao da živi. Njegovu opremu čine foto-aparat sa dobrim objektivom i stalak za fotografisanje. Mada sam zaključio da to i nije tako loše, Petar se nije složio sa mnom.
– Možda je za naše uslove to dobra oprema, ali nije ništa specijalno. Nemam ful frejm aparat, niti jake bliceve i reflektore. Sve sam organizujem i u tehničkom smislu nemam pomoć – priča i objašnjava da minimalno obrađuje slike, kako bi zadržao prirodnost.
Osim jednog bračnog para iz susednog sela, podstanara njegove bake i deke, Petar nije imao drugih dodirnih tačaka sa Slovacima. Odrastao je u Drvaru, a posle Oluje je sa porodicom izbegao u Čelarevo.
– Sve mi se svidelo na prvi pogled i tako je počelo i moje dublje interesovanje. Poželeo sam da detaljno predstavim jedan narod i njihovu kulturu, a to nije moguće sa nekoliko fotografisanja. Treba se saživeti sa njima, a za to je potrebno vreme. Verujem u svoju misiju i nadam se da će sve ići kako sam planirao – ispričao mi je Petar.
Pogledajte još njegovih prelepih fotografija u galeriji.
