Tamo su ljudi hladni, nigde nije kao kod kuće: Vasilije studirao u Beču pa se vratio u rodni Višegrad – zbog te odluke nikad se nije pokajao

Višegrad – Da sunce nigde ne sija kao u rodnoj grudi na svojoj koži osetio je i Vasilije Mirković iz Višegrada. Ovaj mladić (27) je u rodnom gradu završio osnovnu i srednju školu. Nakon gimnazije u Srednjoj školi „Ivo Andrić“ odlučio je da obrazovanje nastavi u inostranstvu. Odlazi u Beč, gde studira Fakultet za računarstvo i informatiku. Život u drugoj zemlji, drugačiji obrazovni sistem, nemački jezik i novo okruženje za njega su predstavljali veliko iskustvo, ali su mu istovremeno pomogli da shvati gde želi da nastavi svoj život.

Nakon završenih studija vratio se u rodni Višegrad, gde danas radi u opštini kao savetnik načelnika za tehničke poslove.

Prelomni trenutak u njegovom školovanju dogodio se nakon srednje škole, kada je odlučio da izađe iz poznate sredine i okuša se u inostranstvu. Privukli su ga informatika i programiranje, ali i želja da upozna drugačiji način života i vidi kako funkcionišu sistemi u jednoj zapadnoevropskoj zemlji.

– Hteo sam da probam nešto drugo, da vidim kakav je život na zapadu i kako funkcionišu neki drugi državni sistemi. Uvek sam imao afinitet prema računarima i programiranju, tako da sam odlučio da ukombinujem te dve stvari i upisao sam informatiku na univerzitetu u Beču. To mi je bila prilika da upoznam nešto potpuno drugačije, da vidim kako izgleda život van sredine u kojoj sam odrastao, ali i da se obrazujem u oblasti koja me je oduvek zanimala, započinje priču za RINU Vasilije.

Studiranje u Beču, međutim, nije bilo bez izazova. Pored samih fakultetskih obaveza, Vasilije je morao da savlada nemački jezik, jer se nastava odvijala upravo na tom jeziku.

– Kao i kod svakog drugog, bilo je puno uspona i padova, ali sam na kraju završio fakultet i vratio se ovde. Dobio sam veoma dobar posao i zadovoljan sam njime. Fakultet je bio na nemačkom jeziku, pa sam prvu godinu morao da učim jezik i položim ispit. Tek nakon toga sam krenuo sa studijama. Nije isto kada studiraš na svom jeziku i kada moraš da naučiš strani jezik dovoljno dobro da bi mogao da pratiš predavanja, polažeš ispite i normalno funkcionišeš. To je bio dodatni izazov, ali sam uspeo da se izborim sa tim, kaže on.

Na fakultetu se susreo sa potpuno drugačijim obrazovnim sistemom, ali i sa drugačijim mentalitetom ljudi. Prilagođavanje nije bilo lako, posebno na početku, ali je vremenom uspeo da se navikne na novo okruženje.

– Sve je drugačije. Nije mi bilo nimalo svejedno, pogotovo na početku, dok se nisam malo uhvatio u koštac sa svim tim i upoznao kako funkcionišu sistem i mentalitet ljudi. Jednostavno, sve je drugačije. Ali na kraju se čovek navikne na sve, pogotovo na lakše stvari, jer je tamo sve mnogo organizovanije nego ovde. Naravno, sve ima svoje prednosti i mane, pa tako i taj zapadnjački sistem. Čovek vremenom nauči kako da funkcioniše u tome, prilagodi se i pronađe svoj način da se izbori sa obavezama i svakodnevnim životom, dodaje Vasilije.

Iako odlazak u Beč nije bio praćen planom da će se jednog dana sigurno vratiti u Višegrad, tokom godina provedenih u inostranstvu u njemu se postepeno razvijala želja da se vrati. Završetak fakulteta bio je trenutak kada je tu odluku počeo ozbiljnije da sagledava.

– To od početka nije bio plan. Zapravo, nisam ni razmišljao o tome. Imao sam zacrtan cilj da završim fakultet, a da kasnije, korak po korak, razmišljam šta dalje. Međutim, vremenom se javila želja da se vratim u Višegrad ili negde na ove prostore. Na kraju je ta želja kulminirala. Kada sam završio fakultet, shvatio sam koliko su ljudi tamo zapravo udaljeni jedni od drugih i to mi se nije svidelo. Naravno, porodica i prijatelji su mi ovde i to je bilo presudno za moj povratak. Kontakt među ljudima tamo nije isti kao ovde i to je još jedan od razloga zbog kojih sam se vratio, rekao je.

U odluci da se vrati važnu ulogu imali su porodica i prijatelji, ali i sam grad iz kojeg je potekao. Višegrad za njega nije samo mesto u kojem je odrastao, već sredina za koju ga vezuje osećaj pripadnosti.

– Višegrad je za mene najlepši grad. Iskreno, jeste subjektivno, ali ja zaista tako mislim. Ovde se osećam kao kod kuće i taj osećaj ne mogu da zamenim nijednim drugim gradom niti državom. Mislim da čovek tek kada ode negde daleko shvati koliko mu znače neke stvari koje je ranije možda uzimao zdravo za gotovo. Kada sam bio u Beču, imao sam priliku da upoznam drugačiji način života i da vidim kako funkcionišu neke druge sredine, ali sam upravo tamo shvatio koliko mi nedostaju ljudi, porodica, prijatelji i sve ono što vezujem za Višegrad, dodaje ovaj mladić.

Po povratku nije odmah pronašao posao, ali se ubrzo pojavila prilika koju nije želeo da propusti. Danas, kada gleda unazad, smatra da je napravio dobar potez i povratkom u rodni grad i prihvatanjem posla koji mu je ponuđen.

– Nisam odmah našao posao, ali je iskrsla prilika koju, naravno, nisam hteo da propustim. Smatram da sam napravio dobar potez i time što sam se vratio i time što sam prihvatio taj posao. Nisam imao neku potpuno preciznu predstavu o tome šta će se desiti čim se vratim, ali kada se pojavila prilika, procenio sam da je treba prihvatiti. Danas mogu da kažem da sam zadovoljan tom odlukom i poslom koji radim, kaže Vasilije.

Iako je završio oblast koja mu omogućava da radi na različitim projektima, uključujući i poslove koji mogu da se obavljaju na daljinu, Vasilije ne planira da se zaustavi na stečenom znanju. I dalje radi privatno i usavršava se u oblasti informatike.

– Radim uvek nešto privatno pored posla i dalje se usavršavam u oblasti koju sam završio. Ne treba stati. Čovek uči dok je živ i ja se uvek vodim time. Informatika je takva oblast da se stalno pojavljuju nove stvari, tehnologije i načini rada i ne možeš da kažeš da si završio fakultet i da je tu kraj. Moraš stalno da pratiš šta se dešava i da radiš na sebi. Zato i pored redovnog posla gledam da ostanem u toj oblasti i da nastavim da učim i radim na različitim stvarima, ističe.

Kada govori o budućnosti, ne pravi velike i precizne planove. Ne zna gde će ga život odvesti, ali zna da želi da ostane na prostoru koji mu je blizak.

– Ne razmišljam toliko unapred u profesionalnom smislu, jer ne znam šta nosi dan. Svakako sebe vidim ili u Višegradu ili u nekom drugom gradu u okolini. A šta će tačno biti, o tome ne razmišljam toliko unapred. Mislim da nema potrebe da čovek pravi neke velike planove za deset ili dvadeset godina, jer se život može promeniti i doneti nešto što nije očekivao. Bitno mi je da radim ono što volim, da napredujem i da budem zadovoljan onim što radim, izjavio je Vasilije.

Odluku o povratku, kaže, danas ne bi menjao. Iskustvo koje je stekao u Beču smatra dragocenim, ali mu je upravo život u inostranstvu pomogao da shvati šta mu je zaista važno. Zato je njegova poruka mladima koji razmišljaju o odlasku ili povratku jednostavna – odluku ne treba donositi zbog očekivanja drugih, već prema sopstvenim potrebama i osećaju gde žele da grade svoj život.

„Moja poruka je da sami procene gde im je bolje. Ne treba da idu tamo gde se od njih očekuje da odu, već da vide šta njima više odgovara i da slede svoj put. Ne postoji jedna odluka koja je dobra za svakoga. Neko će možda pronaći svoju sreću u inostranstvu i treba da ostane tamo ako mu to odgovara, dok će neko drugi shvatiti da želi da se vrati. Najvažnije je da čovek sam proceni šta želi i gde se oseća dobro. Ja sam svoj put pronašao tako što sam otišao, završio fakultet, upoznao drugačiji sistem i način života, a onda shvatio da ipak želim da se vratim. Zato mislim da svako treba da donese odluku za sebe i da ne živi prema očekivanjima drugih ljudi, poručuje Vasilije.

www.rina.rs