Šljiva, plavo zlato naših voćnjaka
Srbija je posle Prvog svetskog rata Francuskoj dug za naoružanje isplatila u suvim šljivama. U Ameriku 1879. izvezeno je više od 37.500 tona ovog voća u vrednosti od 30 miliona dolara
Kažu da se nekada kuća gradila na mestu gde šljiva najbolje raste. U nekim krajevima umesto uobičajenog hrastovog drveta seče se šljiva za badnjak. Bez rakije šljivovice ne može da prođe nijedna svečanost (ni svadba, ni slava, ni krštenje… ). Uz rakiju tu su bili i kolači od šljiva – sušeni na suncu na listu repušne ili kupusa. Za ovaj specijalitet od šljiva recept su oživele domaćice iz Sirogojna. Sušeni kolači nekada su u užičkim selima bili obavezna zimnica i poslastica koja se u posebnim, zimskim prilikama delila tek pomalo i tek ponekom.
Gosti se i danas dočekuju sa slatkim od šljiva. Ono se pravi tako što se šljive prvo oljušte i očiste od koštica, ali tako da ostanu cele, pa stave u krečnu vodu da očvrsnu, onda se umesto koštice u svaku ubaci jezgro oraha, a zatim se kuvaju.
Danas se domaćice diče pekmezom – bez šećera (ako baš mora, doda se koja kašika), najlakše i najbrže, pa kada je kuvan začine čokoladom.
Srpski pekmez bio je u vreme Miloša Obrenovića glavni izvozni proizvod.
Naglu ekspanziju šljivarstvo doživljava 1878. godine, kada je u Srbiji većina vinograda uništena filokserom. Tada se povećava trgovina šljivom, kao i rakijom šljivovicom.
Hroničari su zabeležili da je Srbija posle Prvog svetskog rata Francuskoj dug za naoružanje isplatila u suvim šljivama. Godine 1879. ostvaren je rekordan izvoz u Ameriku po dobijanju statusa najpovlašćenije nacije, kada je u tu zemlju Srbija plasirala više od 37.500 tona šljiva u vrednosti od 30 miliona dolara.
Danas Institut za voćarstvo u Čačku ima 18 registrovanih sorti šljive. Nijedna još nije dostigla slavu požegače koja se u narodu još naziva i madžarka, bistrica, plava i čustendilska šljiva.
Šljivi je prof. dr Petar Mišić posvetio monografiju.
Sušeni kolač od šljiva
Kada počne sezona šljiva traži se način kako da se sačuvaju za zimu. Jedan starinski danas je aktuelan, jer u njega ne ide šećer, a ni ne kuva se niti peče, već u hladu suši dvadesetak dana.
Potrebno je šljive očistiti od koštica, izgnječiti i od njih praviti kolačiće nalik pljeskavicama. Zatim se stave na dasku ili list kupusa, repušine (jer je veliki) i suše. Osušene se pakuju u papirne kese i čuvaju na suvom.
Danas, domaćice dodaju i cimet, koji je nekada bio luksuz.
