OD ČOBENČEDA DO VOZAČA „PLAVOG VOZA“: Jaćim Radović (87) iz sela Zlatari kod Rudog – Rankovića, smenjenog u Puli, vozom dovezao u Beograd
U ZLATARIMA kod Rudog, na siromašnom poljoprivrednom domaćinstvu, od sedam sinova Tome i Vlajka Radovića, najdalje je „doskočio“ Jaćim Radović, koji je u penziju otišao 1986. godine, kao vozač lokomotive „Plavog voza“.
Živi u Sarajevu, a letuje u Zlatarima kod Rudog. Put od čobančića do vozača najistaknutiji ličnosti SFRJ nije bio lak.
– Bio je trnovit, a borben, satkan u siromaštvu. U Železničku industrijsku školu, u Pofaliće kod Sarajeva, otišao sam 1948. godine sa pet dinara u džepu. Postao mašionbravar i godinu-dve radio u ložionicama i alatnici, uvek masan i garav. Odahnuo sam prvi put u životu odlaskom u Voždovac na odsluženje JNA, kao radio-telegrafista, sa činom „desetara“. Bila je to odskočna daska za moje dalje napredovanje, po povratku u Sarajevo. Čekalo me školovanje za mašinovođu, pa sam šest godina upravljao garavim „Ćirom“ uskotračnom prugom, a onda sam završio kurs za dizel-lokomotive. Tu prvu dizelku – „Amerikanku“ sam vozio na relaciji Vinkovci-Beograd-Zagreb, a potom i našu dizelku iz „Đure Đakovića“ sa imenom „Nada“. Ne znam, po čijoj preporuci sam prekomandovan za vozača „Plavog voza“, ali mu hvala do neba. Tu je bio pravi, gospodski posao. Voz iz jednog dela sa lokomotivama napred i nazad. Napravljen je u Torinu i u stvari se zvao „Đuro Pucar“, a dodeljen je političkom rukovodstvu BiH. Njime sam, ono posle pada Aleksandra Rankovića na Plenumu u Puli, vozom ga vratio u Beograd. Tako mi je naređeno. Suvozač mi bio Milovan Bajić, a domaćin-ekonom, konobar, Sidan Begovoić. I tako 12 godina, sve do penzionisanja – kaže za „Novosti“ Jaćim Radović.
[ads1]
Radost penzionerskog života je pokvario rat u BiH.
