Na današnji dan pre tačno 425 godina Turci su spalili mošti Svetog Save: Za mir i spokoj danas izgovaramo ove reči

Posmrtni ostaci Svetog Save, jednog od najvećih srpskih svetitelja, prvog arhiepiskopa Srpske pravoslavne crkve, nalazile su se u manastiru Mileševa. Za vreme turske vladavine, srpski narod se skupljao nad njegovim moštima, kako bi pronašli utehu i mir.

Bojeći se da se sa toga mesta ne digne pobuna protiv Turaka, Sinan paša Beogradski je naredio da se mošti Savine prenesu u Beograd, i tu spale, na Vračaru, 27. aprila (10. maja) 1594. godine. Prema srpskoj crkvenonarodnoj tradiciji, spaljivanjem moštiju Svetiteljevih paša ne samo da nije ugasio svest o Svetom Savi u narodu nego ju je još više ukorenio.

Mesto spaljivanja teško je sa sigurnošću utvrditi. Iako je Hram Svetog Save sazidan na mestu za koje se smatra da je mesto spaljivanja moštiju, taj se događaj verovatno nije desio na današnjem Vračaru, koji je tada bio daleko izvan zidina grada, već na brdu „Čupina umka“, na Tašmajdanu na mestu između današnje crkve Svetog Marka i sportskog kompleksa, a koje se tada zvalo Vračar.

Srpska pravoslavna crkva slavi ovaj praznik 27. aprila po julijanskom, odnosno 10. maja po gregorijanskom kalendaru.

Predanje

Prema nekim pričama, u to vreme se na mestu današnjeg hrama nalazila močvara, dok se na Slaviji pecalo jer je tu bila bara. Dalje predanje glasi da je Sinan-paša došao Carigradskim drumom da spali Savine mošti. Sinan-paša je hteo da spali kosti na što prometnijem i većem mestu kako bi što više građana moglo da vidi lomaču i zatraši ih i upravo je to mesto bilo centar svega, odakle se sve moglo videti.

Početkom 19. veka Gligorije Vozarević – čovek koji je najzaslužniji za osnivanje Narodne biblioteke, tvrdio je da je pronašao mesto spaljivanja moštiju velikog Svetitelja jer je na periferiji našao nepoznati drveni krst. Zamenio ga je novim 1874, a ceo kraj je dobio naziv “Vozarev krst”. Danas taj deo grada nosi naziv Crveni krst.

S druge strane, Odbor za podizanje hrama Svetog Save odlučio je da se čuveni objekat podigne na vrhu Vračara, gde se sada nalazi najveća pravoslavna svetinja na Balkanu, verujući da su ti spaljene mošti, jer se i odatle vidi dobar deo Beograda.

Molitva

“Veliki ukrase među Svetiteljima, Bogomudri oce Savo, molimo ti se, mi, sluge tvoje, i pripadajući vapijemo ti: ne ostavi decu svoju, oče, nego svagda budi s nama, kao što si obećao, da te i mi po dužnosti slavimo, da te veličamo, da proslavljamo veličinu i silu tvoju, i da ti prinesemo dostojnu pesmu, kličući i govoreći: tebe veličamo, Svetitelju, tebe slavimo, Svetilniče, tebi se klanjamo, oče Savo, moli, molimo ti se, da se spasu oni koji slave Sveti Spomen tvoj. AMIN.”