MONAHINJE NEGUJU VIZANTIJSKI STIL SLIKANJA “Ikonopisac u duši nosi promisao Božiju da stvara”
Ikonopisac nije običan slikar, on u svojoj duši, pored umetničkog talenta, nosi i promisao Božiju da stvara i slika i da iza sebe u ovozemaljskom životu ostavi bogougodna dela i neizbrisiv trag, kako u kućama vernika, tako i u pravoslavnim svetinjama.
Počinje ovako priču igumanija manastira Vaznesenja Gospodnjeg u Vardištu, Jefimija Stjepić. Ikonopisačku školu završila je u manastiru Kamenac kod Gruže u Srbiji, gde se i zamonašila.
Kaže da treba dosta molitve, truda i upornosti da se izobrazi ikona koja će biti prozor u nebo i pred čijim će likom sveca na njoj vernici osetiti snagu Božije moći, blagosti i čistote.
– Monahinja Isidora i ja ikone radimo u vizantijskom stilu bojama od prirodnih pigmenata koje se rastvaraju u žumancu. Obično likove svetaca i prizore iz duhovnog života slikamo na 24-karatnoj podlozi – objašnjava monahinja Jefimija.
Osim slavskih ikona koje su najtraženije, monahinje iz vardiškog manastira do sada su ikonografisale i tri ikonostasa. Njihov trud i danonoćni rad vidi se na ikonostasima u dve crkve na Sokocu i jednoj u selu Brankovići kod Rogatice.
– U toku je slikanje ikona za ikonostas hrama posvećenog Svetom Jovanu Preteči u selu Jasik kod Sokoca, koji je zadužbina porodice Pandurević iz tog mesta – dodaje igumanija Jefimija, piše Glas Srpske.
Monahinje pričaju da ikonopisanje zahteva i stalno usavršavanje i učenje tokom celog života.
– Dok se nisam zamonašila, nisam osećala nikakvu ljubav prema umetnosti, osim mog poslovičnog i preciznog rada na bilo kom zadatku na kome se nađem. Moleći se pred oltarom u moju svest su se duboko urezali likovi svetaca, njihove oči i snaga koja iz njih zrači. To me i opredelilo da počnem da se bavim ikonopisanjem – kaže monahinja Jefimija.
Molitva i sveće
Mnogo je ikona uz miris tamjana, molitvu i sveće stvoreno u manastiru Vaznesenja Gospodnjeg. Ikonopisačka radionica postala je poznata na ovim prostorima i u Dabrobosanskoj eparhiji.
– Hram u Vardištu, čija je gradnja počela 1991. godine uz angažovanje vernika i sveštenika Milosava Vidakovića, 2006. je blagoslovom blaženopočivšeg mitropolita Nikolaja postao prvi ženski manastir u Mitropoliji dabrobosanskoj – priča monahinja Isidora i dodaje da je za to vreme izgrađen i manastirski konak.
Samo dve monahinje u manastiru u Vardištu uradile su za kratko vreme mnogo toga na izgradnji infrastrukture u porti. Opremljene su najneophodnije prostorije u konaku, kelije za monahinje, uvedeno grijanje, a u planu je nastavak radova.
– Uporedo sa ovim uz pomoć Boračke organizacije Višegrada izgradili smo mali objekat pored crkve kojim smo zaštitili spomen-ploču poginulim borcima Otadžbinskog rata iz ovog kraja i ujedno dobili prostor za prodavnicu sveća – prisetila se monahinja Isidora.
Ispričala je i zanimljivu priču o pokojnom arhimandritu Justinu Tasiću, dugogodišnjem igumanu manastira Visoki Dečani i Savina kod Herceg Novog.
– Justin Tasić je rođen u selu Macute, nedaleko od Vardišta, gde mu se ded iz sela Bijele prizetio. Njegov brat Dragoljub dugo godina je bio jedini stanovnik ovog sela. Pričao nam je, kad je dolazio u manastir, da je njegov brat, kao monah, kad bi mu pošao u goste, obavezno zastajkivao na ovom mestu, krstio se i molio Bogu. Kao da je znao da će ovde biti izgrađena crkva – ispričala je monahinja Isidora.
blic.rs
