Foto: M. Cvetković
Slavni srpski reditelj, dvostruki dobitnik Zlatne palme u Kanu, uprkos tome što namerava da za dve godine snimi novi film, ne želi više da se nadmeće za nagrade na festivalima uveren kako je ispunio većinu svojih snova.
Bez obzira što je 24. novembra napunio 62. godine, slavni srpski reditelj Emir Kusturica ima energiju dečaka. Nedavno je organizovao Jesenji pozorišni festival na Mećavniku, a u decembru ga očekuju brojne obaveze zbog kojih će više vremena provestio po aerodromima i u avionima nego u svom krevetu. Za ono što je do sada uradio, a uradio je više nego što bi mnogi učinili za tri života, najzaslužnija je, kako kaže, njegova porodica, pre svega supruga Maja s kojom je u skladnom odnosu od mladosti. I upravo zahvaljujući porodici lakše podnosi napade kojima je izložen šta god da uradi.
– Sve muke kroz koje sam prolazio su ekvivalent mukama kada čovek snima film. Ali, to je uvek slučaj kad se nešto radi i gradi. Čovek kada zakopa kašiku u zemlju, uznemire se pacovi, kad se napravi neka rekultura uznemire se ljudi. I reaguju svako na svoj način. Kada sam izgradio Mećavnik, neki su slavili, drugi vikali „Šta on gradi na mojoj dedovini“. A ja nisam dobio zemlju, već sam je kupio. Valjda zato što sam bio po njima bio jedini glup, jer sam u inostranstvu zarađivao kao gastrabajter i donosio novac ovde. Kad sam snimio „Podzemlje“, zaradio sam prvih milion dolara. Bilo je to pre 20 godina. Mogao sam da živim od kamata, ali to je suludo. To znači biti mrtav. Tada sam prepoznat kao ciljna grupa raznih političkih skakavaca koji su trubili laži i sankcionisali me. Ali, nije tajna u njima, već u spremnosti čoveka da sve to izdrži i da veruje u svoju tvorevinu, jer ovo je tvorevina i živeće dugo, mnogo duže od mene. Možda proradi i bolje kada mene ne bude – objašnjava za magazin “Glorija” Emir Kusturica koji upravo završava novi album sa svojim bendom “Zabranjeno pušenje“ i treću knjigu.
Znajući da će uvek biti osporovan bez obzira šta da uradi, smireno podnosi kritike.
– Zanimljiv je ljudski život u Srbiji, i ne samo u njoj, koji počiva na Andrićevoj tezi uzetoj iz naroda: “Mrtvom se vuku u zube gleda”. Znači kad rikneš, tek onda tvoj život može da bude verifikovan. Jer šansa da izneveriš ljude koji misle da si dobar, pametan, uzvišen, pošten, postoji do poslednje sekunde – kaže Kusturica.
Dvostruki dobitnik Zlatne palme u Kanu za filmove “Otac na službenom putu” 1985. i “Podzemlje” 1995. nedavno je primio nagradu za životno delo na Festivalu u Lisabonu. Njegov poslednji film “Na mlečnom putu”, uprkos tome što je bio označen kao jedan od favorita, nije dobio Zlatnog lava na Venecijanskom festivalu.
– Ta nagrada za životno delo mi mnogo znači. Srećna okolnost je što sam priznanja tog karaktera počeo da dobijam u pedesetim, što znači da me čeka još životnih nagrada. Moje pojavljivanje s filmom u Veneciji ispalo je ovde kao najveći problem. Film nije sport, a ispraćen sam u Veneciju kao sportista. Kažu “Ide Kusta da donese lava”. Zar ga nisam već doneo na uzici? A žiri, to su, kako bih rekao, odgovorne grupe ljude koji imaju zatvoreni vrednosni sistem i izmenjenu estetiku. Danas filmovi vrlo konrektno, fokusirano, plivaju temom i najčešće počinju i završavaju na način blizak realizmu, odnosno onome što smo mi nekada nazivali televizijom. I zbog toga mi je drago što je “Na mlečnom putu” na toj liniji sedamdesetih kad je film bio komunikacija i umetnost. Danas je film nešto treće, i utoliko sam srećniji što je moje ostvarenje rađeno po uzoru na organsku ishranu ili na one žene što heklaju goblene. Film koji je rađen iz dubine moje duše i svom raspoloživom filmskom artiljerijom kojom raspolažem, što se razlikuje po želji da se napravi jedan klasičan film – kaže Kusturica.
Njegov planer je krcat. U narednih mesec dana čeka ga mnogo posla. Završava drugi dokumenatrni dugometražni film o urugvajskom predsedniku Hoseu Muhiki, 19. decembra ga čeka premijera „Na mlečnom putu“ u Moskvi, a za novu godinu nastupa u Portugalu sa svojim “No smoking orchestra”. Ni januar neće biti relaksiraniji, jer ga, između ostalog, očekuje jubilarni deseti Filmski festival Kustendorf.
Foto: M. Cvetković
– Imam vremena za privatni život, mogu sve da postignem. Privatni zivot je najjači kada čovek uzme knjigu i pročita ponovo“ Don Kihota“ kao što sam ja učinio pre neki dan. Ili kad uspe da leti avionom i piše svoju knjigu. Srećan sam što komuniciram s decom bez ikakvih zabrana, što se nalazimo na istom zadatku i što je supruga deo svega toga. Naša ljubavna priča iz mladosti se nastavlja, želja za viđanjem je jednako jaka kao nekada. Postoje duži periodi kada smo zajedno. A opet su svi vezani oko naših projekata. Onda je taj životni pečat kao u dramskoj radnji kod Sofoklea sa tri linije. Tako i u mom životu postoje tri linije koje teku u isto vreme gde su stvaralaštvo, privatni i zajednički život u okviru porodice grupisani i gde su takođe možda jedan od elemenata koji produžavaju takav život. Ne znam da li bi zaista bilo tako da smo stalno zajedno – priča Kusturica.
Iako deluje kao čovek starog vremena, možda ponajpre što ne koristi mobilni telefon, veoma prati sve što se dešava u svetu. Njegov duh je nemiran, uvek iznova traži provokaciju. Kad se umori od brzog tempa života, povuče se u prirodu gde, pored ostalog, trči u želji da zadrži vitalnost.
– Toliko sam religiozan da verujem da je Bog stvaralac, mi smo njegovi podstvaraoci. Stvaranje proizvodi adrenalin koji nas pokreće da idemo dalje. Zdravlju doprinose i povremeni treninzi. Evo, ja sam ponovo počeo da trčim – kaže.
Ove godine kompletirao je svoju kolekciju festivala organizovanjem Jesenjeg pozorišnog festivala, smotre teatra na Mećavniku namenjene, pre svega, mladim umetnicima. Kusturičina ideja je da po ugledu na Vivaldijeva “Četiri godišnja doba” organizuje četiri festivala. Filmski “Kustendorf” se održava zimi, Sajam knjiga na proleće, Muzički “Boljšoj” leti, a jesen je pripala pozorištu.
– Zašto pozorište? Zato što je pozorište bilo moj prvi javni nastup u životu koji se desio u Sarajevu. Tada sam sa još dvojicom drugara skinuo gaće u jednom haustoru, okrenu leđa i pokazao zadnjicu. To je bilo prvo veliko savladavanje straha. Ovde je presudno da se kod mladih ljudi razvija što je moguće dublji osećaj i da se otvori umetnička perspektiva, jer oni i kada igraju negde verovatno ne razgovovaraju i nemaju seminare, ne produbljuju temu koja se zove umetnost. Dakle, ono što mi ovde hoćemo da zaokružimo je da godišnja doba počinju festivalima. Koliko god bio novembar, evo, pogledajte, ovde na Mećavniku je proleće. Krajnji cilj je da se Mećavnik uokviri kao jedan bedem koga iznutra tresu razne umetnosti, jer je zanat nešto što mora da se zna i da se savlada. Degradirajuće je što se filmom danas bave ljudi koji to ne znaju i nisu se školovali za to – objašnjava Kusturica.
Foto: Z. Šaponjić
Neostvarena želja mu je što nije snimio film o čuvenom meksičkom generalu Panču Vilji. Sve je uvereniji da ga nikada neće snimiti, jer je u pitanju ogroman projekat.
– Opet, moram da priznam da sam jedan od retkih koji je većinu svojih snova ispunio. Jesam imao velikih želja ali i sportsku spremnost da se realizuju. Kod nas ljudi zamišljaju velika dela, ali nemaju snage da ih završe. Mislim da je najvažnija formula za ljudski život da se želje pretvaraju u stvarnost. Veliku frustraciju izaziva situacija kad čovek ne može da realizuje nešto što mnogo želi. Izbegao sam neke zamke u ranoj mladosti, u koje upadaju umetnici koji ostvare neki uspeh: propiju se, drogiraju, menjaju žene, ostave porodicu. Neki nisu u stanju da izdrže taj pritisak, da urade nešto dobro, a da onda neki smatraju da je to lako. Sada, kad imam 62 godine, možda je najpametniji momenat da prekinem da snimam filmove koji su mi, pored ostalog, omogućili da stvorim Andrićgrad i Mećavnik. Ali, kod mene je još izražena žeđ za filmom. Jer, da sam radio samo filmove, ko zna, možda bi mi dosadili – kaže.
Naš slavni reditelj je umoran od takmičenja, ali ne i snimanja filmova.
– Evo, Kronenberg mi je pre neki dan poslao pismo u kojem me obaveštava da ne može da dođe na Festival “Kustendorf”. Pismo je veoma dirljivo. U njemu slavni režiser, pored ostalog, kaže: “Ja imam 73 godine i sve što sam na festivalima govorio, rekao sam pre 20 godina”. Tako je i sa mnom. Teško mi je da saopštim istinu da ne mogu negde da dođem. Ne zato što mi se ne dolazi, nego nema smisla. Neću više da se takmičim, ali zato već za dve godine planiram da snimam novi film.
Ivana Šaronjić, Glorija
iskra.co
