Andrić kao čitalac: Beleške na marginama knjiga iz njegove biblioteke

Ivo Andrić celoga života pamtio je oskudicu koja ga je u detinjstvu gušila „kao kost u grlu“. Bez ikakve podrške i podstreka, u svojoj neveseloj, ubogoj i neukoj kući, u kojoj nije bilo nikakvih knjiga, Andrić je ipak, kao mlađi gimnazijalac, po sopstvenom priznanju, uspeo da pročita neke od knjiga koje su obeležile njegov misaoni krug, odredivši njegov put, ali je „progutao“ i mnoštvo bezvrednih dela iz književnosti, biologije, istorije, fizike, publicistike.

Knjige je najpre viđao u sarajevskoj knjižari „Studnička i drug“ dok je, zagrcnut od uzbuđenja, stajao pred njenim večernjim, osvetljenim izlozima. Ponajviše bečka i minhenska izdanja na nemačkom jeziku: knjige uglavnom lake, zabavne literature, lajpciške Reclam's Universal-Bibliothek, koja je bila namenjena austrijskim činovnicima nesofisticiranog književnog ukusa, za Andrića su bile veza sa velikom svetskom književnošću.

Čak je i autobiografski intoniranu pripovetku „Knjiga“ posvetio osećanju strahopoštovanja uplašenog dečaka prema njenom veličanstvu – knjizi. Andrića i njegove drugove iz prve decenije 20. veka morila je glad za knjigom, „kao da je bilo nešto od duha njihovih dalekih predaka za koje je knjiga, pod osmanlijskom vlašću, bila retka, dragocena, sveštena i ‘dušepolezna’ stvar koja se skupo plaćala, krila i čuvala, zaveštavala crkvama ili ostavljala potomcima kao amanet i skupoceno nasleđe“.

Andrić je tokom školovanja uspevao na razne načine da dođe do knjige: nekada mu je polazilo za rukom da u improvizovanoj biblioteci za čije je korišćenje morao da plaća svome drugu čita kataloge tadašnjih velikih izdavača. U to vreme upoznao je dela Žila Verna koja su bila veliki doživljaj njegovog detinjstva, jednako kao i Servantesov Don Kihot, romane Valtera Skota, poeziju Viktora Igoa, Volta Vitmena, pripovetke Maksima Gorkog, dela Getea, Šilera, Šekspira, revolucionarnu i socijalnu literaturu.

Ruska anarhistička i revolucionarna literatura odgovarala je borbenom i bodrom mladobosanskom raspoloženju, a zna se da je Andrić u starijim godinama gimnazije čitao dela Kropotkina, Černiševskog, Stepnjaka, Bakunjina. Neke skandinavske pisce koji su tada bili u modi, pre svega Strindberga i Ibzena, Andrić je naprosto gutao u vreme gimnazije.

 

 

 

Čitao je i ono što je bilo za njega, i ono što nije bilo za njegov uzrast. Pročitavši sve tomove Strindbergovih dela na nemačkom koje je mogao da nađe u Sarajevu, i ne razumevajući često dublji smisao njegove proze, Andrić se, kako je docnije napisao, tada hranio dosta opasnom hranom, ali je, veli, imao dobar stomak. Ponešto od Strindbergovih tekstova i sam je preveo sa nemačkog jezika.

Andrićeve biblioteke

Knjiga i biblioteka bile su od mladosti Andrićeva opsesija i on je verovao u kolosalni san o svekolikom znanju na jednom mestu. Za njega je postojanje biblioteka bio osnov verovanja u kulturni napredak jednog društva i stoga ih je celog života štedro pomagao: podsetimo, celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine.

A kada je reč o formiranju privatnih biblioteka, čini se da nema ničeg prirodnijeg od jednostavnog zaključka da izbor knjiga u nečijoj ličnoj biblioteci najpouzdanije svedoči o interesovanjima i književnom ukusu njenog vlasnika, posebno kada je reč o književnom znalcu. Ako se izuzmu profesionalne kolekcije, pogledamo li samo naslove, imena autora i datume na knjigama, pa čak i raspored na policama u našim privatnim bibliotekama, videćemo da se pred nama otvara jedna posebna, šarolika slika sveta znanja, koja jasno govori o njenom vlasniku, o njegovom ukusu, opredeljenjima za pojedine autore, stilove, žanrove, nacionalne književnosti, ili pak prosto praćenje literarne mode određenog perioda.

Kada govorimo o Andrićevoj ličnoj biblioteci, moramo imati u vidu i spoljašnje okolnosti, piščevu uzbudljivu i nestalnu sudbinu, robijanje i konfinaciju, česte preokrete u njegovom životu, stalne selidbe iz jedne u drugu iznajmljenu sobu, sve do prvog i jedinog vlastitog stana koji je stekao sa punih šezdeset i šest godina; zatim i česta putovanja, službovanja po svetskim gradovima, što je svakako moralo uticati i na prirodu i obim biblioteke i naslove u njoj. To znači da se od 1919. godine kada, posle tamnovanja i progonstva, stupa u državnu službu, pa sve do penzije 1941. godine, Andrić selio mnogo puta i verovatno nije bio u mogućnosti da čuva i nosi sa sobom veći broj knjiga.

Ali, oduvek, za našeg pisca je njegova privatna biblioteka bila lično sazvežđe znanja, inspiracije i lepote, mesto za isceljenje duše, da se setimo drevnih vremena i natpisa iznad vrata biblioteke u Tebi.

I dok prelistavamo knjige iz Andrićeve zbirke, ponekad nam se čini kao da se krećemo tajnovitim odajama posebne Aleksandrijske biblioteke. Andrić je čitao najraznovrsniju literaturu i ostavljao beleške u knjigama iz južnoslovenskih književnosti koje je dobro poznavao i proučavao, počev od usmene tradicije i najstarijih lirskih i epskih junačkih pesama, preko srednjovekovnih slovenskih i srpskih rukopisa, pisaca romantizma i realizma – pre svih Njegoša i Vuka, Andrićevih velikih uzora o kojima je mnogo i pisao, pa sve do savremenih pisaca koji su mu svoje knjige poklanjali sa posvetom (Dučić, Crnjanski, Krleža, Ćopić, Selimović, Ćosić, nadrealisti – Davičo, Vučo, Ristić, Matić, zatim Popa, Pavlović…).

Andrić je posedovao i čitao značajna književna dela nemačke književnosti (Gete, Šiler, Tomas Man), francuske (Balzak, Stendal, Flober, Leon Bloa, Monterlan), italijanske (Dante, Petrarka, Gvičardini, Manconi, Leopardi), ruske književnosti (Gogolj, Puškin, Tolstoj, Dostojevski, Gorki), dela na španskom jeziku (Servantes, Himenes, Borhes), kao i stvaralaštvo poljske (Slovacki, Mackjevič, Ivaškjevič), engleske (Šekspir, Dikens, Valter Skot, Džojs), skandinavske (Ibzen, Stringberg, Bjerenson, Kirkegor), slovenačke (Župančič, Cankar, Levstik), latinske (Vergilije, Ovidije, Ciceron, Marko Aurelije), američke (Vitmen, Hemingvej, Fokner) i drugih, uglavnom evropskih književnosti.

U knjigama je obeležavao izabrane delove (da bi ponegde, kada je reč o čitanju u originalu, dodao i svoj prevod), počev od misli iz učenih knjiga antičkih mudraca i srednjovekovnih mislilaca, preko dela iz klasične zapadnoevropske filozofije i književnosti s jedne, i istočnjačke poezije i proze sa druge strane, pa sve do savremenih tekstova iz različitih oblasti duhovnog stvaralaštva.

Pored dela iz korpusa svetske književnosti, u Andrićevoj biblioteci nalazimo veliki broj istoriografskih i etnografskih knjiga, pre svega vezanih za istoriju Balkana, sa posebnim akcentom na povest Bosne i Hercegovine, Srbije, Osmanskog carstva, istorije religije i jezika.

Tu su i književne studije, naučne monografije, rečnici, enciklopedije, časopisi, zbornici, godišnjaci, dokumentarni spisi, antologije, letopisi, dnevnici, prepiska, memoari, putopisi, udžbenici. Među njima je najstarije štampano izdanje Codicis Justiniani iz 1611. godine.

Andrićeva lična biblioteka u Spomen-muzeju, u stanu na prvom spratu zgrade na sadašnjem Andrićevom vencu, broji 4502 knjige. Tu spadaju Andrićeva dela u originalu, zatim prevodi njegovih dela, knjige o Andriću, i najvažniji deo biblioteke – piščeva lična kolekcija koja ima 3.381 knjigu. Postoje svedočanstva da je veliki broj Andrićevih knjiga, zapravo glavnina njegove predratne biblioteke, zapakovana u sanduke pred njegov polazak na mesto poslanika u Berlinu, u aprilu 1939. godine, sklonjena u jednu kuću na savskoj padini i da je stradala u borbama za oslobođenje Beograda u oktobru 1944. godine. Možda se time može objasniti i relativno manji broj predratnih knjiga u Andrićevoj ličnoj biblioteci.

Veći deo publikacija u Andrićevoj biblioteci zapravo su posleratna izdanja, kada su prestale Andrićeve selidbe i pisac ustalio svoj život. Starija izdanja, štampana u 19. i u prvim decenijama 20. veka, pisac je najverovatnije priključivao biblioteci postepeno i naknadno, antikvarnom kupovinom, kao na primer, pretpostavljamo, pedesettrotomno izdanje Geteovih sabranih dela štampanih u periodu od 1887. do 1914. godine.

Andrić kao čitalac

A kakav je bio Ivo Andrić kao čitalac?  Govorio je da uvek čita sa olovkom u ruci, jer čitanje bez ispisivanja beležaka isto je kao i čitanje na jedno oko. I doista, Andrić ne samo da je čitao mnogo, posvećeno i sa strašću, nego je jednako disciplinovano i predano obeležavao delove knjiga – pasuse, rečenice ili tek po koju reč, na belinama upisivao beleške i u svoje čuvene sveske često unosio odabrane citate iz pročitanih knjiga.

Umeo je, često, da na belinama knjiga, najčešće na kraju knjige, upiše brojeve stranica na kojima je označio zanimljive delove, na marginama upisivao čitave male poetičke medaljone, analize književnih postupaka, komentare na stil, jezik, kompoziciju, temu, strukturu dela, sopstvena iskustva na književnom polju kao i neku vrstu saveta piscima, poput onih koje su docnije objavljivane pod zajedničkim naslovom „Za pisca“.

Kratke analize književnih postupaka, markiranje evidentnih pogrešaka na planu logike, u arhitektonici, kompoziciji, jezičkom ili stilskom kapacitetu dela, ili, pak, odobravanja i pohvale dobrih rešenja, kriju se na marginama mnogih knjiga u piščevoj ličnoj biblioteci u njegovom Spomen-muzeju.

Čitajući pažljivo i s olovkom u ruci, na primer, Il tifo, roman svog savremenika, književnika Eriha Koša, Andrić kao da vodi mali, virtuelni dijalog sa piscem, pa na poslednjoj stranici zapisuje, formulišući posredno, zlatno pravilo sopstvene poetike:

„Vi uzimate suviše mesta za sebe, za ono što Vas muči i zanima, a ne ostavljate čitaocu gotovo ništa drugo do pravo da Vas čita i sluša. To je malo. Treba i njega zainteresovati u ‘preduzeću’, dati njemu  njegovu ‘šansu’ i punu iluziju da je njegov interes u pitanju (‘res tua agitur’), inače Vas neće pratiti. Sve to, naravno, ne svesno i planski.“

I dalje, objašnjava:

„Preterano objašnjavanje kazano ovako nepregledno. Ne možete Vi sve znati i niste dužni da kažete čitaocu.“

Na unutrašnjoj strani korica zapisane su, među ostalim, i reči:

„Pišući, čovek treba da je strog a i velikodušan da ume kazati, ali i prećutati i izostaviti podatak koji ‘ne ide’ i ne uklapa se. To je znak da ga treba odbaciti.“

Zar se ovako pravi rečenica? 

Isto tako pažljivo, Andrić je, na primer, čitao i zbirku priča Izvidnica Mihaila Lalića  iz 1948. godine i iznenađen, pomalo razočarano, gotovo uzviknuo:

„Zar se ovako pravi rečenica? Ovo je prvi bačeni nacrt rečenice; posle toga trebalo je dva ili tri puta menjati je. On naziva četnike izdajnička banda. Bolje ih je tako prikazati da čitalac sam usklikne: Ovo je izdajnička banda. A Lalić često anticipira, iako ne bi trebalo, jer on dobro slika i samo treba da (…) još koju realist. crtu doda, i čitalac će kazati ono što treba sam.“

U antologiji indijske književnosti Hiljadu lotosa iz 1971. godine, od početka do kraja knjige koju je, očevidno, iako na kraju osme decenije života, čitao s punom koncentracijom, vide se tragovi Andrićevog čitanja. Koliko je pažnje posvetio jeziku prevoda, a posebno nezgrapnim jezičkim rešenjima, i to najčešće neadekvatnim neologizmima, problematičnoj upotrebi imenica ili nesrećnim glagolskim oblicima, svedoči preko stotinu obeleženih reči čiju upotrebu pisac očigledno ne odobrava.

Smatra, na primer, da se za zoru teško može reći da „gospodi“ iznad zemaljskog blaga, da oblak ne može da ima „mužnju“, da nije pogodan izraz „prouke“ za proces učenja, ili za prosečnu osobu reći „običnik“, za posesivnu ženu „ljubomornica“, da se neko može „došumiti“ nekome ili nečemu, ili da se neko „snestrpio“, da nije najbolje rešenje da se za mrak kaže „mrklica“, a za radnju koja se vezuje za napornu i dosadnu osobu – „prikrpeljiti“.

Gotovo da fizički možemo da osetimo piščevo istinsko negodovanje kada ukazuje na loše odabrana prevodilačka rešenja: imenice „milruh“ i „blagovonj“ umesto miris, „zajutriti“ i „nauprt“… Impresionira, međutim, Andrićeva upornost, doslednost, strpljivost u notiranju i komentarisanju jezika prevoda indijske antologije, kada se ponašao istovremeno i kao posvećeni čitalac i kao lektor i redaktor prevoda.

Zabeleške na marginama

Kroz isto izdanje vidimo i jedan zanimljiv Andrićev običaj – da na knjigama ostavlja zabeleške koje se ne odnose na tekst koji čita već na svakodnevni život, podsetnike o tome šta treba uraditi, koncepte svojih izlaganja, brojeve telefona i adrese poznanika…

Na jednoj belini knjige on upisuje: Ključ sekretera kod Bake… Stana i kapije u komodi.

Ispod porodičnog podsetnika o ključevima, Andrić je zapisao početak, po svoj prilici, nekakvog izlaganja koje je pripremao u tom trenutku:

„Čak ni mogućnost da se pri tom prevarimo (…) ne treba da nas od toga odvraća. U tako plemenitom poslu vredi i prevariti se ponekad.“

Vidimo, jedna usputna misao, poneka asocijacija, beleži se na najbližem papiru da ne bi bila zauvek izgubljena. Otud u Andrićevoj rukopisnoj zaostavštini, koja se čuva u SANU, možemo naići na pozivnice, jelovnike, priznanice, ulaznice, salvete na kojima pisac beleži iznenada iskrslu misao koju želi da sačuva, neko inspirativno jezičko ili stilsko rešenje i slično.

Tako, na primer, Andrić u četvorotomnom izdanju Gogoljevih pisama koja čita sa naročitom pažnjom, osim napomena i obeleženih delova teksta koji se odnose na život ruskog pisca, na njegovo stvaralaštvo i istorijske prilike, često sadržaj pisama povezuje sa aktuelnim trenutkom, ukazujući na veze sa određenim ličnostima. Pa obeležava pasus Gogoljevog pisma iz Venecije, u kojem opisuje kostime u nekakvom italijanskom komadu, naznačavajući na zalistu sebi podsetnik: za Lepo.

Jasno je da Andrić smatra da bi podatak o krojevima i bojama pozorišnih kostima u jednoj italijanskoj predstavi sredine 19. veka bio koristan njegovoj ženi, Milici Babić, kostimografkinji u beogradskom Narodnom pozorištu, za koju znamo da je zvao Lepo.

Andrić ime Lepo upisuje još jednom, pored Gogoljevog pisma prijateljici od koje traži da mu obavezno precizno piše kada je koje pismo dobila i na koje pismo odgovara. „Vi to nikada ne radite, a meni je to veoma važno“, piše Gogolj.

To je, očigledno, bilo važno i Andriću, jer u sačuvanoj prepisci sa Milicom Babić redovno nailazimo na precizne podatke o datumima odašiljanja i primanja pisama.

Na mestu gde Gogolj naglašava kako bi njegova knjiga trebalo da bude štampana na dobrom papiru, jasnim slovima koja se lako čitaju, sa blagorodnom jednostavnošću, Andrić upisuje sebi podsetnik: Za V. Zog, u čemu prepoznajemo Veru Zogović, prevoditeljku, direktorku u izdavačkoj kući Kultura koja je objavila Andrićeve Nove pripovetke 1948. godine, i suprugu pesnika i partijskog funkcionera Radovana Zogovića. Iz sećanja savremenika saznajemo da je Andrić imao dobra iskustva i poverenje u uređivačko umeće Vere Zogović.

Čitajući Gogoljeva pisma, Andrić beleži kako autor čuvene pripovetke Nos, iz inostranstva vrlo često govori o mirisima, što našeg pisca inspiriše da napravi još jedno slikovito poređenje. Naime, on obeležava pasus Gogoljevog pisma iz Rima:

„Verujete li da me često spopada sumanuta želja da se pretvorim u jedan nos: da nemam ništa drugo – ni oči, ni ruke, ni noge, ništa – samo jedan ogroman nos čije bi nozdrve bile kao velika vedra, da možeš u sebe da uvučeš što više miomirisa i proleća.“

Andrić je sebi pored tog fragmenta ostavio podsetnik: Nedo Zec.

A ko je Nedo Zec?

Neda Zeca (1899-1971), neuropsihijatra, osnivača i profesora Medicinskog fakulteta u Sarajevu, člana Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine i prvog posleratnog ministra zdravlja u Narodnoj Republici BiH, Andrić je najverovatnije poznavao iz vremena svog poslaničkog delovanja, kada je bio većnik u Skupštini BiH za travnički okrug, te je mogao znati da doktor Zec ima – veliki nos!

Gogoljeva stranstvovanja

Prateći Gogoljeve „znakove pored puta“ hronološki kroz pisma, nastojeći da pisca razume kao celovitu stvaralačku ličnost, Andrić detektuje promene u njegovom životu i stvaralaštvu, njegova putovanja, lutanja i duševna posrtanja, progresivnu mentalnu bolest praćenu strahovima, religioznim fanatizmom i misticizmom, porodične i prijateljske odnose. S druge strane, kroz komentare o Gogoljevom životu i delima, Andrić izlaže i elemente sopstvene poetike, formulišući i vlastito shvatanje uloge jezika i književnosti.

Naš pisac pažljivo komentariše dugogodišnja Gogoljeva stranstvovanja po Evropi i gubitak veze sa Rusijom. Odvojenost od domovine, fizička udaljenost od tla, jezika, ljudi, običaja, duha, navika, atmosfere i duha naroda i zemlje, čine Gogolja veoma nespokojnim. To osećanje, pomešano sa grižom savesti, mučiće pisca na svim putovanjima: on neprekidno od porodice i prijatelja traži da ga obaveštavaju o stanju u zemlji, među ljudima, da mu šalju anegdote, opise događaja i pojedinih ličnosti koji mu mogu poslužiti u gradnji likova.

O tome Andrić na belini knjige beleži:

„Kako u njemu gasne snaga umetničkog stvaranja i mrači se očaj, oštra i prodirna vidovitost, sposobnost da vidi stvari u njihovoj istinskoj prirodi – tako se sve više javlja potreba da se ‘dokumentuje’, i on traži od prijatelja statistike, godišnjake o Rusiji, sve do prepričavanja i ogovaranja i pojedinačnih mišljenja.“

Andrić je, očigledno, duboko i iskreno, kao pisac, doživljavao Gogoljeve stvaralačke muke zbog odvojenosti od zemlje, razumeo je pisca i zabeležio:

„Bio je udaljen od ruske stvarnosti, bolestan, zbunjen usamljeničkim životom u inostranstvu ili zagraničnim društvom.“

U vezi s tim, na jednom mestu Andrić još beleži na belini knjige da je Gogolja „zdravo shvatanje piščevog poziva opominjalo da bude što bliže ljudima svoje zemlje“.

Andrić je verovao da pisac mora da bude utemeljen u tradiciji i jeziku svoga naroda, pa je tako u Gogoljevom usamljeničkom lutanju video uzrok slabljenja njegovog stvaralačkog potencijala.

Kroz komentare o Gogoljevom životu i delima, u nekoj vrsti duplog dna, Andrić fragmentarno izlaže i elemente sopstvenog pripovedačkog i romansijerskog postupka: i on sam bio je suštinski vezan za podneblje, kulturu, tradiciju i jezik svoga naroda, i za sve vreme diplomatskog službovanja po evropskim prestonicama patio je od nostalgije za jezikom i ljudima.

Prijateljima piše kako planira da se vrati u domovinu, bojeći se da će odvojenost od zemlje i njene kulture oslabiti njegovu stvaralačku energiju:

„Valja biti pravedan, boravak u inostranstvu mi je koristio u mnogome, ali osjećam da ne smije predugo trajati ako neću da izgubim vezu sa zemljom i duhovno usahnem.“

Čitajući Tolstoja

Ostanimo još malo na ruskoj književnosti, na delu gorostasa iz Jasne Poljane. U Tolstojevoj povesti o Hadži Muratu Andrić je, među ostalim, podvukao deo:

„I setio sam se jednog kavkaskog događaja, čiji sam jedan deo video, drugi čuo od očevidaca, treći zamislio. Evo toga događaja onako kako se formirao u mom sećanju i mašti“, piše grof Tolstoj.

Sa tim rečima naš pisac se saglašava i unosi:

„U ovoj jednostavnoj, uzgred nabačenoj rečenici Tolstoj je odlično ocrtao kako nastaje pripovetka iz kojih se elemenata sastoji ‘tajna’ njenog nastanka, čarolija njenog postanka“, da bi pored, čini se gotovo radosno, uskliknuo: „Radi kao ja!“

Mnogo je primera Andrićevih zapisa u knjigama iz njegove lične biblioteke koji pokazuju pisca kao radoznalog i posvećenog polihistora, tragaoca za novim prostorima znanja i razumevanja čoveka i sveta. On tokom čitanja, videli smo, izdvaja poneki zanimljiv podatak, neku misao koja mu je bliska ili, pak, neki izraz koji ne prija njegovoj jezičkoj kulturi, majstorski opis ili samo poneku reč. Međutim, mnogo je i knjiga za koje se zna da ih je Andrić čitao a u kojima nije ostavljao znake ili pribeleške.

Knjige, međutim, nisu nikada bile Andrićeva neposredna inspiracija. Evo šta pisac kaže o tragovima uticaja na svoje književno stvaralaštvo:

„Čini mi se da mogu kazati da nisam nikad ni tražio ni nalazio svoju inspiraciju u knjigama. Pa ipak, lektira je na mene često uticala, ali ne kao uzor po svom obliku ili svojoj sadržini, nego kao ohrabrenje, kao podstrek na pisanje. Čitajući kako pisac opisuje na jedan određen način neko ostrvo u nekom dalekom arhipelagu, ja sam odbacivao knjigu i počinjao odlučno opis neke uličice u Sarajevu za koji dotle nisam nalazio hrabrosti da ga otpočnem, jer mi je izgledao težak i neshvatljiv.“

Još od Kirkegorove knjige Ili-Ili koja je slučajno dopala mariborske tamnice zajedno sa svojim vlasnikom i koja sa njim, očevidno, nije izišla na slobodu (nema je danas u Andrićevoj biblioteci), pa sve do Samorazmatranja stoičkog filozofa Marka Aurelija, koja je otpratila Andrića u večnost, za našeg pisca knjiga je ostala veliki prozor u svet, nepresušni izvor životnih znanja i poznavanja čoveka i sveta, prostor gde se sećanje održava u životu i mesto gde i sam kosmos nailazi na svoj odraz pretočen u reči.