Dovoljno je bilo to što su kao stranci u centru Trebinja otvorili hostel, pa da se za biznis Bartoša Šydlowskog (30) i Lauren Moseley (26) pročuje po celoj Hercegovini, a i šire. Nije im bila potrebna velika reklama, prvi turisti su jednostavno pozvonili na vrata i smestili se pre nego što su zvanično počeli sa radom.
Simpatični poljsko-američki par Trebinjci su fino prihvatili, mnogi im se javljaju na ulici, preporučuju svojim prijateljima njihov smeštaj, a Bartoš i Loren se šale pa mi kažu da se nadaju da su dobro prošli „testiranje“ stanovnika ovog starog hercegovačkog grada. Lepo su dočekani i od strane Turističke organizacije Trebinja, pa su od njih dobili i sertifikat koji stoji na zidu u hostelu.
Pošto živimo sa gostima, desi se i da spavamo na podu, kad je velika gužva – rekli su mi budući supružnici
Zimus su putovali po Poljskoj, Gruziji, Ukrajini, Jermeniji i Nemačkoj, a onda su se uželeli Trebinja i u martu počeli novu, drugu sezonu po redu. Od gostiju najviše imaju Francuza, za koje kažu da verovatno u velikom broju dolaze zbog vina, a tu su i turisti iz celog sveta: od Estonije, Kazahstana, Malezije, Brazila, Argentine, Australije i Ekvadora do Srbije i Bosne i Hercegovine.
– Dve i po godine živeli smo u Krakovu, u mom rodnom gradu, pa smo poželeli da se preselimo negde gde je toplije. Razmišljali smo o Balkanu i uzimali časove srpskog jezika od jednog lokalca iz Jajca, koji je živeo u Poljskoj. Naš prijatelj koji u Sarajevu drži hostel predložio nam je Trebinje rekavši da je to odlično mesto za hotelijerstvo, i mi smo tako rešili da dođemo u ovaj gradić – seća se Bartoš.
– On je radio u hotelu, a ja sam bila profesorka engleskog jezika. Dali smo otkaze u Poljskoj, u februaru prošle godine došli u Trebinje kao turisti i već u aprilu počeli novi posao. Razmišljali smo i o Mostaru, ali u Federaciji je strancima mnogo komplikovanije da otvore hostel nego u Republici Srpskoj. Sve radimo zajedno, čistimo, pospremamo. Bartoš poslužuje doručak, ja se bavim papirologijom – otkriva mi Loren.
Upoznali su se pre četiri godine na proputovanju po Ukrajini. Oboje su bili putnici sa velikim rancima na leđima, odseli su u istom hostelu u Kijevu i emocije su se rodile. Između ostalog, spojila ih i je i ljubav prema slovenskim zemljama, koje svake zime istražuju.
– Bili smo i u Gruziji i u Jermeniji, lepo je tamo, ali nigde nema ovakve gostoljubivosti i opuštenosti kao na Balkanu. U Jermeniji nisu hteli da me puste u najobičniji kafić samo zato jer sam bio u sportskoj garderobi. U Trebinju to ne može da se desi, mnogi su baš tako stalno obučeni – „žali“ mi se Bartoš.
Gradić pod Leotarom vole jer, kako kažu, u njemu ljudi nigde ne žure, znaju da žive, umeju da uživaju na suncu i da u miru popiju kafu sa prijateljima. Otkrivaju mi da reč „polako“ najbolje opisuje Trebinje i da je naziv njihovog hostela tako nastao.
– Trebinjci su nam predložili da ga nazovemo Laganini, ali smo ipak odabrali Polako jer ima dvostruko značenje. Osim što opisuje opuštenu atmosferu u gradu, na poljskom jeziku predstavlja žitelje Bartošove zemlje – kaže Loren.
– Ja bih opisao Trebinje kao jednu veliku letnju baštu. Svuda je drveće, pod platanima se uvek može naći hladovina i oseća se kućna atmosfera. Svakako je drugačije u odnosu na Mostar i Dubrovnik, gde je stalno gužva zbog turista.
Pod platanima smo popili kafu i uradili intervju
Po završetku ovogodišnje sezone otići će u Poljsku da se venčaju. Loren kaže da je želela da svadba bude u Trebinju, međutim, ispunila je Bartošovu želju da sudbonosno „da“ kažu u njegovoj otadžbini.
– Naše porodice nisu mogle da razumeju to što idemo u nepoznati grad da bismo pokrenuli posao. Mislili su da ćemo se vratiti posle nekoliko nedelja. Na kraju smo odustali od objašnjavanja – kaže Loren kroz osmeh i dodaje da su posetili njene roditelje, da su Bartošovi bili u Trebinju na odmoru, i završava Priču sa dušom najavom da će venčanje posebno proslaviti u ovom hercegovačkom gradu.
