​Vinogradari štite domaće sorte

Svetom Trifunu se vinogradari svake godine mole da godina bude rodna, a od jeseni vino slatko. Zato se na ovaj praznik čokoti obavezno polivaju dobrim lanjskim vinom. Iskusni uzgajivači znaju da dobro vino ne dolazi iz podruma, već iz vinograda. Ne kaže se badava da je majka vina vinova loza, otac mu je zemlja, a nebo sudbina, a bez naklonosti s neba ne može se uživati ni u zemaljskim darovima.

I porodica Arsenijević iz Vinče kod Topole slavi Svetog Trifuna kao svog zaštitnika. Simbolično se na današnji dan oreže pokoja loza, a vinom zalije čokot. Posle ovog svečanog čina, koji se obavlja u prisustvu sveštenika, organizuje se ručak za prijatelje i poslovne partnere. Ove godine neće biti tako zbog pandemije, ali će se ceremonija, radi tradicije, odvijati u porodičnom krugu.

– Slava vinara je početak nove vegetacije, od danas počinjemo s rezidbama, zatim dolaze i drugi poslovi i tako sve do u duboku jesen – kaže Nemanja Arsenijević, vinogradar iz Vinče.

Oporavak vinogradarstva

Vinovu lozu sadili su još njegov pradeda i deda, ali ih je Nemanja svojim radom i ambicijama prevazišao. Nikada Arsenijevići nisu bili ovako predani proizvodnji kvalitetnih vina, ali nije to samo Nemanjina zasluga. On ima sreće jer je u poslednjih dvadesetak godina vinogradarstvo u Srbiji u stalnom usponu.

Ranije su ovom vrstom proizvodnje vladali kombinati, koji su proizvodili vino za široke narodne mase – bilo je važno da bude jeftino, pa se nije mnogo vodilo računa o kvalitetu. Mali proizvođači su nazadovali, jer je otkupna cena bila niska, tako da su se vinogradi krčili i zaoravali. Možda zvuči paradoksalno, ali izumiranjem velikih kombinata srpsko vinogradarstvo se iz godine u godinu ne samo sve više oporavlja, već neprestano širi i dobija na kvalitetu. Uvode se nove sorte, naročito francuske, koje na našem podneblju dobijaju svoju specifičnu aromu pa su zanimljive i za strance.

Arsenijević nam otkriva jednu zanimljivost koju mnogi ne znaju, a to je da recimo francuski sovinjon blan daje najkvalitetnija vina na Novom Zelandu jer mu tamošnje podneblje najviše prija, dok kaberne više „voli” Kaliforniju od rodne Francuske.

Na nešto više od jedanaest hektara ova porodica gaji mahom strane sorte, a od naših prokupac, koji je skoro zasađen, tako da će ove godine biti i vina oko 300 do 400 flaša.

– Naša prednost je egzotika, stranci se retko sreću s našim sortama. Ali, nažalost, nije do sada mnogo rađeno na sadnom materijalu, neke sorte su pred izumiranjem, za razliku od inostranih loza koje se stalno usavršavaju i daju više grožđa uz bolji kvalitet. To je činjenica, ali to ne znači da ne treba da gajimo srpske sorte i da osvežavamo sadni materijal. Siguran sam da neće izumreti naši prokupac, tamjanika, grašac, i još neke sorte zbog svoje egzotike, a i zato što su se pokazale otpornijim na bolesti. Svedoci smo da se sve više vraćaju u vinograde, jer ih tržište traži – kaže Nemanja Arsenijević.

Naše najpoznatije vinske regije su Negotinska Krajina, Topola, Župa, Fruška gora, Vršac, Oplenac i druge. Iskusni vinari kažu da je za proboj na stranom tržištu potrebno afirmisati celu Srbiju kao prepoznatljivu vinsku regiju, kao što je to učinila Austrija, koja je od pre četvrt veka mnogo učinila da se izbori za svoj brend, iako je nekada bila neprepoznatljiva po vinskom asortimentu.

U selima oko Negotina, kao i svuda u Srbiji, na Trifundan odlazi se u vinograd da se zareže loza, pa tako čini i Nikola Mladenović Matalj koji je počeo tamo gde je nekada njegov deda zastao. On je u ovom kraju, čuvenom po Rajačkim pimnicama, poznat i po tome što se trudi da sačuva domaće sorte, iako pretežno sadi najpoznatije, svetske.

Ima već 15 godina kako istrajava na tom putu i za sada ne može da se požali, posao ide dobro. Sve je tu: klimatski uslovi, sastav zemljišta, podneblje, treba samo zasukati rukave i raditi.

Mladenović od 2012. godine pokušava da obnovi lokalnu sortu bagrinu, koja daje vino neobične arome, ali u početku je naišao na puno prepreka. Ova sorta je takoreći nestala, zato je nastao veliki problem u ograničenom sadnom materijalu, ali je ipak uspeo njime da zasadi pola hektara vinograda što je dovoljno za proizvodnju oko hiljadu i po do dve hiljade flaša vina.

Autentično naše

Na njegovom imanju su od domaće vinove loze zastupljeni začinak i crna tamjanika, kao i prokupac, koji se pokazao među najboljima. I bela tamjanika se sadi u većini vinogradarskih krajeva Srbije, dok je grašac iz fruškogorskog podneblja.

Da su neke naše sorte nestale u minulom periodu pokazuje primer skadarke koja je u međuvremenu postala mađarska i vodi se kao kadarka.

– Ima još nekoliko odgajivača koji sade bagrinu i druge stare sorte. Ipak, oslanjamo se i na poznate inostrane sorte zbog njihovog kvaliteta, ali i naše su vredne da se očuvaju kao tradicionalne, jer stranci uvek požele kada dolaze u posetu našim krajevima da probaju i nešto autentično, s ovih prostora – kaže Nikola Mladenović.

Subvencije vinarima

Prema strategiji koju je usvojila Vlada Srbije za razvoj vinogradarstva i vinarstva do 2030. godine, predviđa se značajna finansijska pomoć u ovim oblastima. Planirano je da se povećaju površine pod vinovom lozom u posedu registrovanih vinogradara na dvadeset pet do trideset hiljada hektara. Po statistici sada je svega sedam hiljada hektara upisano u registar, dok je ostalo uglavnom za krčenje ili su sitne površine namenjene porodičnim potrebama od po dvadesetak do pedeset ari.

Država će, po rečima dr Dragoslava Ivaniševića, profesora Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, pokrivati subvencijama krčenje zemljišta, pripremu sadnje, izradu projekta, nabavljanje sadnica, a ulagaće i u vinske podrume do dvadeset hiljada litara, dok će oni veći dobijati sredstva od IPARD fonda.

Sada očekujemo, zahvaljujući državnim subvencijama, drugi talas ekspanzije vinogradarstva i vinarstva, kaže profesor dr Ivanišević ukazujući na još jedan problem koji će morati usput da se rešava.

Naše stanovništvo moramo lagano usmeravati ka većoj potrošnji vina, jer smo sada izrazito pivska kultura. Pri tome oko 60 odsto vina u našim rafovima je stranog porekla. Naši proizvođači proizvode srednje skupa vina, od hiljadu do dve hiljade dinara, do 500 dinara sve je iz uvoza, a preko tri hiljade dinara opet stranog porekla.

Nove sorte

U Srbiji dominiraju zapadnoevropske sorte sovinjon, šardone, rajnski rizling, rizling italijanski, kaberne sovinjon, merlo. Te sorte dominiraju i u evropskom i svetskom sortimentu. Od starih sorti očuvao se prokupac, tamjanika, smederevka, ružica, seduša. I tih sorti ima jako malo. U Italiji je sačuvano hiljadu starih sorti.

Ipak, ohrabrujuće je da imamo i dosta priznatih novostvorenih sorti zahvaljujući našim stručnjacima. Neke od takvih naših sorti su, na primer, probus, sila morava (visoko tolerantna na gljivične bolesti), stvorene na oglednom dobru Poljoprivrednog fakulteta iz Novog Sada u Sremskim Karlovcima. Dosta sorti je stvoreno i u Radmilovcu (na oglednom dobru Poljoprivrednog fakulteta iz Zemuna), kao što su župski bojadiser, krajinski bojadiser i druge, kaže dr Ivanišević.

politika.rs