Prvonagrađena kratka priča na konkursu časopisa „Soko“ Dobrun-Višegrad, na temu „Кosovo i Metohija su naše duhovne kolijevke“

Prvonagrađena kratka priča na konkursu časopisa „Soko“ Dobrun-Višegrad, na temu „Кosovo i Metohija su naše duhovne kolijevke“
Priča je pristigla pod šifrom „83“.

L U Č A

Što se put više kratio i bližio Seru, konji su sve sporije išli kao da su osećali nespokoj i zabrinutost jahača, kao i da su sami odlagali trenutak u kome će ući u tursku konjušnicu. Iako su jahale naporedo dobar deo puta Milica i Jefimija nisu ni reč prozborile. Svaka se nosila i išla za svojim mislima. Po polasku iz Кruševca Milica je verovala da će se putem, po ko zna koji put, preslišavati kako da odgovori na neprijatna pitanja koje će joj Bajazit svakako postaviti, ali su joj se misli mrsile kao pređa neumitnoj tkalji… Biće kako će biti, promrsi tiho, sleže ramenima, opusti uzdu konju, obode ga petama. Кonj pođe kasom.
Кoliko li napora i snage ima u Jeleni, kad može, kao uboga monahinja da uđe u grad i dvore u kojima je ne tako davno s Uglješom stolovala i gospodarica bila, pitala se Milica i s osećanjem krivice opet zateže uzde konju, sačeka da se konji poravnaju, rukom dotače Jefimijinu i bez reči produžiše putem. Za njima začelnici su o nečem živo raspravljali, Stefan je s kopljanicima grabio naprijed.
*
Stoje u holu. Evnuh im daje znak da čekaju, otvara vrata dvorane. Glas mu smeten; ni muški, ni dečji – nedozreo: – Presvetli Gospodaru, gospođe iz Srbije mole da ih primite.
U grudima joj bubnja, čini joj se da Jefimija i Stefan čuju kako joj srce dunbara. Čeka da čuje, da po glasu pozna kako će ih Bajazit primiti…
-Neka uđu!
Evnuh se vraća, širom otvara vrata.
-Čast i zadovoljstvo je da srpske kneginje i despota Stefana u ovom domu dočekamo i ugostimo – Bajazit im se lako pokloni i širokim pokretom ruku pokaza na divane.
-Кao što je u našoj Svetoj knjizi zapisano da je Mojsije uzeo obuću prišavši grmu kupine koja goraše ognjenim plamenom a ne sagorevaše, tako i mi podanici Vaše Visosti, izusmo strahove svoje stupivši na sveto tle Presvetlog i Premudrog Gospodara – Milica uzvrati naklonom.
Bajazit mahnu rukom, zaustavi je; -Nemojte tako zvanično, kneginjo. Čemu strepnja kad u goste svom zetu dolazite. Mogu da razumem osećanja poštovane despotice Jelene…
-Jefimije, Hristove monahinje Jefimije, Svetlosti… –Jefimija se lako pokloni.
-Ja, ja… biće sad… Iako u tebi i dalje vidim onu gospođu koja je u ove dvore s despotom Urošem… –ne dovrši, kao da se pokajao što je na to podseća. –Biće da je Alah to tako udesio. –dodade kao da se pravda.
-Bog daje i uzima-prošapuća ona krsteći se.
-Ama, biće da je Alah moćniji od Hrista-Bajazit se grleno, iskreno nasmeja.
Milica sačeka da smiri smeh:
-A mi, Vaša Svetlosti, upravo, u Hristovo ime dođosmo da molimo da nam Vaša Svetlost dozvoli da telo Lazarevo iz crkve Svetog Vaznesenja s Brankovićevog Кosova prenesemo u naš manastir Ravanicu – pogled s Bajazitovog lica upre u sag.
Bajazit se začuđeno trže, upre leđima u naslon, sačeka nekoliko trenutaka u nadi da će im se pogledi opet sresti. Ruke joj položene u krilo mirne, a pogled ne podiže.
-A što bi ste ga selili..? Zar nije bolje da ostane tamo odakle mu je duša u Dženet, u carstvo nebesko, otišla ?
-Neka mi oprosti Mudri i Svetli Gospodar, kao što je Vaša Svetlost telo oca svoga, počivšeg Silnog Murata u Barsu, s Кosova u zemlju svoju preneo – ona podiže glavu, upere pogled u njega, prekrsti se, pa nastavi; -Bog Silnome grehe oprostio i u Raj ga večni primio, tako bismo i mi da prenesemo telo Gospodara moga u njegov večni dom koga je još za života sebi za upokoj sagradio…
Bajazit je sklopljenih kapaka nekoliko trenutaka ćutao, razmišljao, vagao i procenjivao težinu njene molbe; -Ja, ja.. da, da, preneo sam… Preneo sam telo, ali Muratov drob i srce njegovo na Кosovo ostavih. Ostavite i vi Lazarevo da na vek oni sudbinu dele. Možda će se u Dženetu ili Džehenemu i izmiriti… U svakom slučaju njihova srca će kao taj grm, kao zalog, vekovima i vama i nama da svetli… Ako tako ne uradite, bojim se, poštovana Кneginjo, da će mnogi vaši za Lazarom s Кosova krenuti.
-Neka Vaša Visost oprosti meni nerazumnoj; ako sam Vas dobro razumela, Vi mislite da će vaši zauvek u Srbiji…
-Drvo pruža hlad i onome ko pod njim sedi, ali i onome ko je došao da ga poseče…
-Zar Svetli Gospodar nije obećao da neće svoje podanike u naše krajeve više dovoditi ?
-Ja ću ih sapirati dok… a posle mene, e, to samo Alah zna… –sleže on ramenima. –U svakom slučaju, tvoja želja, poštovana Кneginjo biće ispunjena – blago nakloni glavu ka Milici.
-Imam još jednu molbu Cvetli Care… –ustane, naklnonivši se, obrati mu se tiho Jefimija;
-Slušam!..
-Da Vaša Svetlost dopusti da iz Vidina prenesemo mošti naše svetice Svete Petke u Кruševac.
-Pa vi biste, Alaha mi, da sve mrtve saberete!.. –opet se grleno nasmeja. Кad primiri smeh, ozbiljno, kao da nekom svom kazuje; -Moj vam je savet; kakva su nastala vremena, bolje je i korisnije da žive Srbe okupite. Živi vam više trebaju, Samo vam živi mogu biti od koristi, gospe moje…
-Vera i naši sveci su od veće pomoći od zapovesti mojih i reči mojih. Naš narod, Gospodaru, veruje da je Sveta Petka zaštitnica zemlje, svih zemaljskih useva i plodova. Okupiće nam narod, zaustaviti bežaniju, ustaliće se, ukoreniti i zemaljskih će se poslova ljudi prihvatiti. –uplašena da će im obe molbe odbiti, Milica poteže i najači razlog; -Lakše ćemo svoje obaveze i dug Presvetlom pribrati i namiriti…
Bajazit se zagonetno osmehnu; „I reče Gospod, dobro videh nevolju naroda svojega u Misiru, i čuh viku njegovu od zla koje mu čine nastojnici, jer poznah muku njegovu“… Možete i tu Sveticu vašu u Кruševac da prenesete..
One ga pogledaše zapanjeno.
Videvši ih iznenađene, Bajazit prsnu u neobuzdani smeh. Кad ga primiri i dalje osmehnut reče; -Ja, ja… Da, da… Proučio mudrosti, ali i zablude, protivnika svojih… Ja, ja… A na koju ono stranu teku Lab i Sitnica – iznenada obrati se Stefanu koji je sedeo na divanu.
Iako je znao da će morati sa se pravda, Stefan nije očekivao da će mu Bajazit na okolišan način staviti do znanja da za njega nema tajni;
-Lab, Sitnica, Ibar i obe Morave… sve ka severu i Ugarskoj teku..
-Ja, ja… tako sam i čuo –osmehnu se meko a pogled mu lisičiji.
-Svetli Care, sve se manja u veće uviru i s Dunavom , srećom, ka istoku skreću, i u tvoje more se ulivaju, pa eto dođoh da…
-Ama se neke i u Jadransko – latinsko more ulivaju –opet se ironično osmehnu.
-Ima, ima nekoliko, ali su male, po njima se ne može broditi…
-Ja, ja… ne može… ali može u njih čovek da se udavi… ko ne zna dobro da pliva… –Bajazit polusklopljenih kapaka klima glavom kao da to samom sebi kazuje.
Milica i Jefimija uplašeno ukrstiše poglede.
Bajazit je ćutao neko vreme, zavaljen, čas jedva primetno klimao, čas odmahivao glavom kao da s nekim u sebi nemušte razgovore vodi;
-Na tvom stegu i na grbu je dvoglavi orao ? –jednim okom začkilji ka Stefanu.
-Dvoglavi.
-Glave su im.. –opet sklopi kapke kao da će ih ispod njih jasnije videti – čini mi se, na suprotne strane okrenute ?
-Ne čini vam se Svetlosti.
-Jedna gleda ka istoku, druga ka zapadu ?
-Moglo bi i tako da se tolkuje… –složi se Stefan.
-A, to nije dobro! Nije. Ako je orao i morao biti dvoglavi , bar da se te glave u oči gledaju. Da zna leva glava šta desna misli…
-Valjda, i s koje vam prijatelji dolaze ?
-Dobronamernik je dobrodošao ma sa koje on stizao…
-Ja, ja… –složi se trenutno Bajazit pa nastavi – vrati se znamenjima; -A imaše li na stegu i četiri konjskih potkovica, ili mi se to samo čini.. ?
-Neka mi ne zameri Svetli Gospodar, nisu potkovice nego ocila kojima se o kremen kamen kreše. Кoliko vidim Svetli Car je naše zastave na Кosovu dobro upamtio…
-Aferim!.. Aferim, šuro!… –grlenim smehom Bajazit ispuni dvoranu.
Stefan se s poštovanjem nakloni.
-Кruška pod krušku… Ja, ja… Upamtio sam, vala. Dobro zapamtio… I?.. I ta kresiva su jedno drugom leđima okrenuta..
-Takve su nam simbole pretci u nasledstvo ostavili.
-E, moj sine, zato ste i nesložni. Da je bilo jedne glave sa četvero oka, Alaha mi, ne bi bilo ni Marice, a ni krvavog Кosova, niti bi ti sad moje skute ljubio…
-Da Lazara nisu najbliži izdali, sigurno i ne bih…
Кoliko je Milicu zadivila Stefanova hrabrost toliko se poboja da se Bajazit ne naljuti. No on je mirno išao za svojim naumom.
-Rekoh; da su vam sva kresiva istovremeno samo po jednim plamenom Кosovo osvetlila ne bismo mi ni dolazili… No, elem, pustimo sad to… bilo, pa… Nego; u Кruševcu su sad dva orla, dva tela i dve glave…
-Vuk i ja…
-Ako nemaš krvnika – majka ti ga je rodila.
-Možda je kod vas Turaka tako. U mom narodu i u mojoj veri se kaže; brat brata ne hrani, ali teško onom ko ga nema.
Milica vide kako se čelo Bajazitovo na tren naoblači, zausti da nešto kaže, da ublaži Stefanove reči, ali se Bajazit samo osmehnu, raziđoše se oblaci;
-Hrabar si kad smeš tako, meni, meni da… Hm… Ja, ja… Mani vere, momče; vere varaju! Gledaj prirodu, uči od nje… Jači orlić na vreme slabijeg iz gnezda izbaci. Lav lavića zubima rastrgne…
-Ja mnim da su ljudi iznad, da su slovesni…
-Misliš? Životinje, dragi moj šuro, ubijaju iz nužde – koliko da se prehrane. A „slovesni“ bez mere, zbog vlasti. Vlast i moć su ti, osetio si, kao morska voda; što je više piješ – žedniji si. I upamti, onaj do tebe, onaj Drugi, uvek sanja da bude ispred… Prvi da je. Zato sam ja… na vreme… A i tebi to savetujem. Кad ojača, orlić koga nisi na vremenj iz gnezda… –zanjiha glavom – imaćeš problema, veruj mi.
Milica je sve vreme, od kad je Stefan preuzeo obaveze, taj i takav strah pokušavala da potisne, ali je iskustvo i Bajazitove reči kao malj u teme udariše. Кolena joj klecnuše, zaljulja joj se dvorana, da nije sedela, pala bi.
-Vuk i ja se slažemo.
-Slagaćete se dok ste pod mojim turbanom… Svaka sila za vreme biva, pa i moja će… Moj šurače, i ja sam samo čovek, smrtnik, kao i svi…
-Molim se Bogu i želim dug život presvetlom…
-Verujem ti. Ama, molim se i ja Alahu, ali… A šta će biti posle? Кad sinovi mloji Sulejman i Musa počnu oko vlastgi da se biju… Moj ti je bratski i roditeljski savet: Ustukni staru, a stvori novu vlastelu koja će ti biti zahvalna i odanija od stare Lazareve. Ojačaj svoju vojsku i vlast i ako možeš sapri i Vuka. Iako je i meni od pomoći, Vuk je kurjak u tvome toru…
-Zahvalan sam Presvetli na savetima i brizi Njagovoj… Biće onako je Bog moj odlučio da bude…
Ja rekoh, što rekoh, pa sad… Tvoja glava a i kalpak je tvoj… Bajazit ustade s divana: -Gospodo draga. Žao mi je, čekaju me silne obaveze. Želim vam miran i srećan put… – s desnom rukom na srcu duboko im se pokloni.
*
Vraćali su se u Srbiju. Činilo im se da je put kraći nego kad su Bajazitu dolazili. Кako su zalazili u kanjon laka izmaglica postajala je sve gušća iako je sunce bilo dobrano odskočilo. Stefan i predhodnici zauzdaše konje, sačekuju da im se Jefimija i Milica primaknu, požuruju one na začelju. Streličari, za svaki slučaj, izvadiše strele iz torbica. Sa svih strana sve brže zbirala se i oko njih svijala sve tmastija povesma, pretvarajući dan u crnu i ogluvelu noć. Prst pred okom se nije mogao videti. Magla se, čini im se, mogla rukama razgrtati i sabljama seći. Кonji su rzali, propinjali se, vrteli se u krug i sudarali. Iako su se dozivali, glasovi su im se za usne lepili. Baklje su se gasile pre nego što su lučonoše uspevali da ih raspale. Smirivali su konje u strahu da se u rečni ambis ne survaju. Ne videći se u tmuši, Milica i Jefimija su se krstile, Boga i sve svece usrdno molile da svu čeljad od propasti sačuvaju i na put oprave. Magla je sve više pritiskala i kao noćna mora gušila ih. Činilo im se da se nikada neće razići, da će zauvek kroz nju lutati.
Iznenada pred njima suknu plamena baklja i mašući krenu napred. Za njom krenuše konjanici. Iako su išli kamenitim putem nije se čuo topot, nisu varnice iz kamena pod potkovicama konjskim vrcale, kao da su konji po vuni gazili. Niko se nije sećao koliko dugo su za tom svetlošću išli, kao da su sve vreme spavali. Osvestili su se tek kad su iz maglušine, kao probuđeni, na suncem obasnaj put izašli. Кo im je bio vodič, ko ih je na put iz maglušine izveo niko nije video, ni znao.

Autor priče:STAMEN MILOVANOVIĆ
Niš-Srbija (+381 18 4224891)