Sjenica i Uvac s pravom nose titulu srpskog Sibira. Kad mraz jako stegne nastupa nestvarna tišina
Kada nastupi prava, surova zima, Sjenica i Uvac se transformišu u predele koji oduzimaju dah, opravdavajući u svakom mraznom jutru titulu srpskog Sibira. Dok se meandri jedne od najlepših reka Balkana polako presvlače u ledeni oklop, ova visoravan postaje mesto gde se prepliću mitske legende, netaknuta priroda i neverovatna snaga opstanka. U srcu ove snežne tišine otkrili smo zašto je zimski obilazak Sjenice iskustvo koje zauvek menja pogled na svet.
Naziv „srpski Sibir” Sjenica nije dobila samo kao geografsku odrednicu, već kao orden koji se zaslužuje preživljavanjem. Iako zvanični rekord od minus 39,5 stepeni ledi krv u žilama, suština ove titule krije se u nestvarnoj tišini, koja nastupa kada mraz jako stegne. Iznad bele beskonačnosti otvara se kristalno, bistro nebo, toliko oštro plavo da deluje opipljivo, poput najčistijeg leda.
Drevni svet i mitovi
Najlepše pešterske priče ne traže raskošne salone. One se rađaju u skrivenim predelima dvorišta, tamo gde se mraz oseća u svakom dahu. Dlanovi su pronalazili utočište oko toplih čaša, dok se aroma rakije i kuvanog vina mešala s mirisom zapaljenog drveta. Tada sjeničke noći postaju pozornica. Uz vatru koja veselo pucketa, sneg koji pada, naši domaćini, Biserna dolina i Sretko Kovačević, otvorili su nam vrata drevnog sveta i mitova.
Ispričali su nam predanje o mitskom megdanu koji je zauvek izmenio reljef ovog kraja. Prema narodnom sećanju, Pešter je nekada bio dom užasnoj aždaji. Njen rep je kidao planinske masive, dok je vrisak ledio samu zemlju. U davna vremena, selo Lopiže postalo je poprište epske borbe. Sa zveri se suočio Sveti Đorđe, vitez na belom konju s kopljem iskovanim od svetlosti. Bio je to kosmički sudar reda i haosa koji je trajao sve dok svetitelj nije zadao presudni udarac.
Tragovi te bitke nisu ostali samo u pričama. Oni su urezani u samu geografiju i potvrđuju ih toponimi koji se i danas mogu pronaći na kartama. Brdo između sela Čedovo i Lopiže naziva se Lupoglav, jer je tu ranjena neman u samrtnom ropcu svom silinom lupila glavom o stene. Mesto gde je u besu poslednji put zamahnula repom nazvano je Repište, dok se predeo koji je zakačila svojim ogromnim, krljuštima prekrivenim ušima, i danas zove Ušak.
Tamo gde je moćni rep aždaje , trzajući se u poslednjim trenucima života, udario o tlo, zemlja se procepila i savila pod tom silinom. Tako su, prema mitu, nastali vijugavi meandri Uvca.
Uspon na Veliki vrh nudi još suroviju, ali veličanstvenu perspektivu. Odavde se vidi kako se visoravan lomi i nestaje u dubini, dok se na horizontu planinski vrhovi stapaju s nebom. Pogled sklizne ka obali meandara, nasuprot Ledene pećine, gde se kriju ruševine vojnog utvrđenja koje je nekada kontrolisalo karavanski drum. O ovom lokalitetu svedoče zapisi čuvenih kustosa muzeja „Ras”, Ejupa Mušovića i Dragice Premović Aleksić.
Iako su kustosi izvršili premer, dalja istraživanja su zaustavljena zbog birokratskih prepreka. Dok narodno predanje govori o Nemanjićima iz 13. veka, istraživanja u istorijskom arhivu u Užicu ukazuju na to da su ove kule možda podigli Kotromanići još u 12. veku. Pešter krije i dublje tajne. Toponimi poput „grčkih grobalja” i ostaci rimske kaldrme čekaju nova istraživanja.
Put nas je dalje naneo u selo Lopiže, mesto koje u sebi krije priče dostojne najstarijih hronika. Pored Hrama svetog velikomučenika Georgija, najstarije crkve u sjeničkoj opštini koja datira iz 1830. godine, uzdiže se bela, dostojanstvena zgrada – stara škola, osnovana daleke 1871. godine.
Decenijama je bila jedini svetionik pismenosti u ovom krševitom kraju, mesto gde su prva slova učile generacije koje su kasnije oblikovale sudbinu Peštera. Njeni zidovi i danas odišu mirom i dostojanstvom, svedočeći o vremenu kada je znanje bilo najveće blago.
Ali prava snaga Lopiža je u priči o svetiteljevim moštima. Nakon spaljivanja Đurđevih stupova 1689. godine, dragoceni kivot s moštima Svetog Georgija (delom šake i kože glave) sklonjen je upravo ovde. Kada je i ovaj hram stradao, relikviju je preuzela lokalna porodica Pešić. Decenijama su ovi hrabri ljudi, rizikujući sve, tajno čuvali svetiteljeve mošti u svom domu, prenoseći ih s kolena na koleno, pre nego što su ih 1880. godine predali crkvi Svetog Prokopija u Prokuplju, gde se i danas nalaze.
Ljudski nemar u raju
Nažalost, čak i u ovakvom raju, priroda se suočava sa neprijateljem kog ne može sama da savlada, a zove se ljudski nemar. Dok beloglavi supovi čuvaju nebo, na zemlji se vodi bitka protiv smeća koje nesavesni turisti ostavljaju za sobom. Paradoksalno je da čovek, tragajući za mirom Uvca, ostavlja tragove sopstvene sebičnosti u vidu plastike i otpada koji narušavaju netaknutu belinu.
I o ovom gorućem problemu razgovarali smo s Kovačevićem, koji vodi lokalne rendžer i sam je vodič. On ističe da se lokalno stanovništvo redovno samoorganizuje kako bi očistilo obale i šume. Oni sakupljaju ono što drugi bace, boreći se svakodnevno da Uvac ostane onakav kakvim ga je priroda stvorila.
Tek na vrhu vidiš svrhu
Sjenica zimi nije samo destinacija. To je susret sa ljudima čija je duša široka kao Peštersko polje. Vreme provedeno s njima, uz trpezu na kojoj se služe sjenički sir, pršuta i vruća pogača, podsetilo nas je na zaboravljene vrednosti. Dok smo slušali njihove priče i upijali dragocene savete o neprohodnim stazama, shvatili smo da su oni najbolji čuvari ovog kraja. Bez njihove pomoći i Sretkove navigacije kroz mećavu, mnoge tajne Uvca ostale bi nam zauvek nedostupne. Turizam ovde nije industrija, već razmena energije, gde gost dolazi kao stranac, a odlazi kao prijatelj koji već planira povratak.
Na samom kraju puta, dok nam je mraz stezao obraze, pogled nam se zaustavio na drvenoj tabli. Jednostavna, ali snažna, poruka je na njoj: „Tek na vrhu vidiš svrhu”.
Ta rečenica je postala naša lozinka za razumevanje ovog kraja. Pešter vas prvo testira hladnoćom, umorom i vetrom koji ne staje, a onda vas nagradi mirom koji se ne može opisati.
Simbol kanjona
Dok stojite na Molitvi pogled neizbežno beži ka nebu. Visoko iznad zaleđenog ambisa, tamo gde vetrovi šibaju litice, tiho i veličanstveno jedri beloglavi sup. S rasponom krila od tri metra, on je čuvar i simbol kanjona. Prepoznatljiv po svom ponosnom držanju, snežnobelom vratu i mekanoj ogrlici od paperja koja mu daje izgled drevnog plemića, on deluje kao istinski duh planine. Dok svet pod njim ledi i staje, on prkosi surovom pešterskom mrazu, krstareći nebom s mirom onoga ko zna da mu niko ne može dosegnuti visine.
Vidikovac Molitva
S vidikovca Molitva meandri zimi izgledaju kao da su iscrtani mastilom po najfinijem belom pergamentu. Voda, koja je leti smaragdna, pod teretom mraza postaje tamna i teška, poput razlivenog tečnog srebra.
Iznad vidikovca uzdiže se istoimeni vrh (1.247 metara nadmorske visine), koji čuva uspomenu na neka druga vremena. Do sredine prošlog veka, ovde su ognjišta držali Nišavići, a treći dan Svete Trojice bio je rezervisan za seosku slavu. Na tom mestu, gde je danas drvena platforma, okupljali su se meštani sela Družinići i Lopiže uznoseći zajedničku molitvu za blagoslov zemlje.
Današnji vidikovac svoje ime ne duguje mapama ni turističkim brošurama, već viziji Sretka, Sreleta Kovačevića. On je svojim koracima utkao prve staze rezervata i od prvog dana bdeo nad ovim kanjonom. Srele je razumeo da ovo mesto zaslužuje naziv koji u sebi nosi tišinu, duhovnost i duboko strahopoštovanje prema netaknutoj prirodi. Nazivajući ga „Molitva”, podario je ovom vidikovcu dozu mistike, pretvarajući ga u prostor gde se svako, bez obzira na reči, u tišini pokloni veličanstvenosti stvaranja.
/magazin.politika.rs/
