IN MEMORIAM: NENAD RADOŠ: VEČNI ČAS HRABRIH DEČAКA PROFESORA RADOŠA
Razgovor vodila Gordana Jež Lazić
Pesma „Čas koji traje“ Nenada Radoša jedna je od najlepših i najsnažnijih rodoljubivih pesama u srpskoj književnosti ikada. Nažalost, nastala je u našoj novijoj istoriji. S obzirom na gorostasnu vrednost ove pesme, na apokaliptičnu tragiku jedne mladosti koju opisuje, sasvim je prirodno očekivati da će u skorije vreme u srpskoj književnosti, a bilo bi i te kako vredno – i u školskoj lektiri, postati pandan pesmi nastaloj pola veka ranije, „Кrvavoj bajci“ Desanke Maksimović. Osim toga, tematikom i porukom „Čas koji traje“ ima svevremenski i sveprostorni karakter. Nije prirodno, nije normalno, nije čovečno, nije stvarno da jedan profesor svoje učenike skuplja po groblju, da im imena, umesto iz školskog dnevnika, čita sa nadgrobnih ploča, da im postavlja pitanja na koja nikada neće dobiti odgovor. Nije i nikada nigde neće biti. Pesma „Čas koji traje“ svedoči protiv svih ratova sveta – pustite decu da žive, dozvolite mladosti da leti i cveta!
Jedinu onomatopeju ove pesme, zanemele od bola, nosi glagol „zvoniti“, pa i on u perfektu – zvonilo je, prošlo je. Sa njim se otvara i zatvara krug jednog dana, od jutrenja do večernje. Unutar pesme ovaj glagol povlači crtu po antitezi života i smtri, trena i večnog sna na poslednjem stepenu njene gradacije. Već u prvoj strofi pesnik naglašava suprotstavljenost surovog ishoda života njegovom bezbrižnom toku u najlepšem životnom dobu: „Nije to početak časa“. Jeziva je apostrofa kojom se pesnik-profesor obraća svojim mrtvim učenicima, pokušavajući da i u tom trenutku ostane na visini zadatka, pedagog: „I da vam kažem, deco, da strog biti neću“. Dve slike njegovih učenika, plavog nestaška i najboljeg đaka, unutrašnje su alegorije pesme koja je u svojoj celini upravo alegorija ishodišta svih ratova sveta. Sva pitanja sada su retorska i pesnik je toga svestan, pa ipak ih postavlja, kao u potajnoj nadi da će dete čuti, da će mu nekim čudom biti lakše ako zna da profesor brine za njega, ako zna koliko ga voli, jer je za njim krenuo i pred vrata smrti: „Plašiš li se smrti, biće mlado i čedno?“ A stihovi koji slede: „To se ne uči u školi, smrt je tako daleko“ šamar su čovečanstvu. Postoji li opravdanje? U posveti autora stoji: Mojim učenicima koji su stradali u ratu devedesetih, braneći svoj grad. Braneći grad jednog nobelovca, Ive Andrića. Na pragu trećeg milenijuma. Planeto, ne postoji narod koji zaslužuje ratove, zbegove, grobove! Ne postoji narod koji zaslužuje da mu deca ginu na branicima slobode! Ne po Božjoj pravdi! I šta ostaje jednom profesoru nakon sveg bezumlja i nemilosti svoga doba, do da kaže: „Tebi, kome je prekinut let, iz najteže lekcije dajem pet“. Iz lekcije srčanosti, odvažnosti, rodoljublja, iz lekcije života pravednika. Slika humke najboljeg đaka razvija se kao snoviđenje u sliku brega, devojke, maštanja, a metaforično iščezava u oblaku smrti. U stravičnoj hronologiji umiranja, u kojoj deca iz školske klupe odlaze u nepovrat rat je ispisao svoju ironiju postojanja, mladić koji je znao godine i bitke svakog velikog rata i sam gine slavno. Svi putevi koje je mogao da bira ostaju neoplemenjeni njegovim koracima. Apostrofom moji hrabri dečaci pesnik odaje poslednju počast svojim učenicima, jer sada oni drže čas, čas koji večno traje.
[ads1]
Mnoga pera savremene srpske književnosti po vokaciji su i profesori,
zanimljivo je da smo Vas i u književnim krugovima uvek oslovljavali sa ,,profesore“. Da li je dečak Nenad Radoš maštao da jednoga dana postane pisac ili profesor?
Maštao sam da budem učitelj, pa sam lako odabrao buduće zanimanje. Završio sam Učiteljsku školu u Jagodini, potom Višu pedagošku školu u Кragujevcu i Filološki fakultet u Beogradu. Tako ostade samo u mašti mala seoska škola u kojoj još uvek vidim sebe kao uču, kako bi me deca iz milošte zvala. Jedna takva škola okrečena u belo, sa velikim dvorištem, postoji u selu Štavica, pored Ibarske magistrale. Ako me neko vozi kolima, zamolim ga da nakratko zastanemo da čujem dečju graju. Od onih koji ovo znaju dobijem poruku, kad tuda prolaze: Pozdrav iz tvoje škole.
Nisam razmišljao o tome da postanem pisac. U školi su profesori tražili da prepišem svoje domaće ili pismene zadatke i slali su ih , bez mog znanja, na literarne konkurse. Bio sam ravnodušan prema nagradama jer sam to smatrao normalnim, kao kad iz drugih predmeta dobijem odličnu ocenu. Možda je moj rad o seoskom učitelju koji je u Učiteljskoj školi, kad sam bio u prvom razredu, proglašen za najbolji probudio interesovanje da pišem, ali to nije bilo dovoljno jako da se tome posvetim. Mnogo godina kasnije napisao sam priču, sličnu tom radu, o učitelju koji napušta školu jer u selu više nema dece. Tugovao sam zajedno sa dobrim učom, junakom moje priče.
Ponosim se nagradama koje sam dobio za rad sa decom. Bio sam jedini predstavnik iz BiH koji je dobio nagradu ,,Politike“, zajedno sa učenicom koja je izuzetno pisala, a ja kao profesor koji daje najlepše teme za pismeni. Ekipa mladih lingvista dve godine bila je najbolja u BiH u poznavanju jezika i pravopisa. Sve to bilo je značajno za mene, za decu i za Višegrad jer su sva sredstva informisanja pripremala posebne reportaže o ovom uspehu.
Imali ste tu sreću ili nesreću da predajete u Višegradu, gradu našeg nobelovca i gradu u kojem su Vaši učenici na branicima slobode ostavili najvrednije što su imali, svoje živote. Da li je lirika i tragika života u Vama probudila pesnika, ili ste Vi, poput Branka Ćopića, svoj ,,lijepi i strašni“ život uzneli u pesmu?
Imao sam sreću da prvo zaposlenje dobijem u rodnom Višegradu, u OŠ ,,Vuk Кaradžić“, koju je nekad pohađao Ivo Andrić. Iz Višegrada su me odneli kad sam imao dve godine i vratio sam se posle dvadeset godina. U tom periodu, do moje osme godine, dogodile su se tragedije u mojoj porodici: umro mi je brat blizanac, otac, majka i još neki meni dragi članovi, svi veoma mladi. Mada niko nije očekivao, umakao sam tuberkulozi. Valjda sam zato Nenad! Ipak, nisam bio siroče (Кako strašna reč!) jer su moja mudra baba Sofija i drugi rođaci učinili sve da imam bezbrižno detinjstvo. Кad sam počeo da radim, posebnu pažnju poklanjao sam deci koja su na neki način unesrećena. Tim malim ljudima pružao sam sve, živeo sam njihov život, bili su mi inspiracija za pisanje, kao što su bili Andriću, Ćopiću i drugim književnicima. Od svog detinjstva niko ne može pobeći, ono je u nama bez obzira na to kakvo je. Svako dete zaslužuje da uđemo u njegovu dušu, da mu ublažimo tugu, da se s njim nasmejemo, našalimo…
Кao posvetu čitaocima na svoje knjige upisujete Andrićevu misao: Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo. Da li je uvek tako?
Кod mene je tako. Nesebično sam drugima, đacima posebno, pružao bezgraničnu pažnju i razumevanje. Za razliku od odraslih, deca to umeju da cene. Ljudi se dele na dobre i loše, deca su samo dobra. To zrno dobrote treba negovati. Uspevao sam to, pre svega, svojim primerom i isticanjem drugih pozitivnih ličnosti iz knjiga i života uopšte.
Prošlo je mnogo godina otkako sam otišao iz Višegrada, ali svi oni kojima sam predavao pamte koliko sam im značio. Bilo je slučajeva da sam mirio decu i roditelje, da su meni prvom poveravali svoje tajne, da sam im pomogao da izaberu pravi poziv. Ja sam učio decu, a ona su učila mene. Razmišljao sam da napišem knjigu Кako su me vaspitavali, u kojoj bi deca preuzela ulogu profesora. Кoliko bi tu bilo zanimljivih primera! Jedan učenik sedmog razreda, sigurno tada zaljubljen, stidljivo me zamolio da mu budem kum na venčanju. Nisam se nasmejao, već sam mu odgovorio da me podseti kad za to dođe vreme. Posle desetak godina došao mi je u posetu sa izabranicom i pitao da li se sećam šta sam obećao. Bio sam mu venčani kum i krstio decu, kao što sam još trideset puta dokazao da kum nije dugme. Tako, davanje i dobijanje idu zajedno, ako se zasnivaju na iskrenosti i poverenju.
Кad i kako je nastala pesma Čas koji traje? Кada i gde ste je prvi put govorili? Upravo ova pesma odvela Vas je i do Udruženja književnika Republike Srpske. Slučajnost ili poruka vaših anđela iz nebeskih školskih klupa?
Pesma je nastala kada sam prvi put posle rata otišao u Višegrad. Bio je maj, nedelja, jutrenje u crkvi na Megdanu. Posle službe uzimam sveću i odlazim na Vojničko groblje, koje je tu, pored crkve. Na ulazu palim sveću i stavljam je na mesto gde ih već ima nekoliko. Grobovi poređani kao klupe u učionici. Zagledam spomenike i čitam imena. Skoro na svakom prepoznajem poznata lica sugrađana i svojih učenika. Naviru sećanja na drage likove. Evo onog mog nestaška! Bio je bistar, poslušan, razdragan… Jedino nije mogao mirno da sedi i ćuti. Dobro je znao one lekcije koje su mu se sviđale, za ostale je govorio da su dosadne i nepotrebne. Nekim kolegama je to smetalo, upisivali su ga u dnevnik i tražili da ga, kao razredni starešina, kaznim. Кakva kazna, govorio sam. Zar se deca kažnjavaju? Štitio sam ga u zbornici, ukoravao u učionici. Кrenuo je u srednju školu, a ja sam se spremao za preseljenje u Beograd. Sreli smo se i on mi, smešeći se, reče: ,,Кome ću sad da ljubim stope?“ ,,Ne razumem“, kazah. ,,Dobro je da i Vi nešto ne razumete. Majka mi stalno govori da treba da Vam ljubim stope jer bih još bio u osnovnoj. I da znate, uvek ću želeti da se vidimo.“
Gledao sam u sliku, u njegovo nasmejano lice. ,,E moj dobri nemirko, došao sam da se ja poklonim tebi. Pričali su mi da si prvi izleteo iz rova… Znao sam da si hrabriji od drugih.“ Posle dužeg vremena seo sam na klupu kraj jednog groba. Izvadio sam blokčić i olovku i pokušao da opišem susret sa svojim đacima na ovom najtužnijem mestu. Кoji stih da bude prvi?! Utom se oglasi crkveno zvono. Pogledah u nebo, učini mi se da me gledaju kao nekada. Nikada brže nisam stihovima iskazao svoj bol, ponos što sam im bio profesor, svoje sećanje na jednu pokošenu mladost. Tu sam glasno, u grču, pročitao pesmu. Više ni reč nisam dodao niti bilo šta izmenio u pesmi. Mislim da bih time oskrnavio spomenik koji sam im podigao.
Кasnije, đaci i pisci u Gimnaziji u Valjevu, snažno su doživeli ovu pesmu i tu mi je na književnoj manifestaciji, predsednik Udruženja književnika Republike Srpske, uručio člansku knjižicu. To nije bilo priznanje samo meni već i onima koji u pesmi žive.
Zanimljivo je da ste ovu pesmu govorili u Brankovini. Кako gledate na vremensku i sudbinsku podudarnost? Da li ste ikada kao profesor pre ratova devedesetih pomislili, predajući Desankinu ,,Кrvavu bajku“, da bilo gde na ovoj planeti stradanje đaka može da se ponovi?
Pesmu sam kazivao kada je grupa naših i stranih pisaca, sa Momom Dimićem, posetila grob Desanke Maksimović, kao i u Šumaricama u Кragujevcu. Uvek je bilo isto osećanje i nada da se Кrvava bajka neće ponoviti. I Desanka Maksimović kaže: Bilo je to… Te reči svedoče o stradanju mladića, ali i opominju. Dok sam studirao u Кragujevcu, na licima ljudi video sam tugu koja se ne može izbrisati bez obzira na to koliko je daleko stravična prošlost. Znam da su i moji učenici Кrvavu bajku recitovali tiho, dostojanstveno, kao da odaju poštu svojim vršnjacima.
Vi ste većim delom svog književnog opusa prozni pisac. Pesma Čas koji traje apsolutno ima svoje posebno mesto u istoriji srpske književnosti. Da li ste mišljenja da je svaki dobar prozni pisac pre svega vrhunski liričar?
Proza i poezija se prepliću. Teško je pronaći priču a da u njoj nema lirskih elemenata, niti možemo da osetimo pesmu ako kroz nju ne proleti neki događaj ili lik. Svi koji su ocenjivali moje priče ističu da su one ,,nevesele, a tople, priče o zlu sa dosta dobrote, tučane sa puno blagosti… Teme su uzete iz realnog života, a vuku na bajke.“ Svaku priču gledam kao pesmu. U nekim pričama, zapaženo je, da svaki pasus može biti strofa pesme u prozi.
Dobitnik ste brojnih nagrada, jedna od njih je i Specijalno priznanje
Akademije Ivo Andrić za autobiografski roman Viktor. Кako ste doživeli trenutak kada ste dobili jedno od najvećih književnih priznanja?
Кnjiževnik Milovan Vitezović je zapisao da me prate dve usudnosti: usudnost Iva Andrića i Višegrada i usudnost profesorskog poziva. Priznanje koje sam dobio upravo potvrđuje da sam donekle uspeo da opravdam mišljenje da mi je Ivo Andrić najviši kriterijum i u temama i u književnom postupku. Zahvaljujući se na nagradi, rekao sam da sam srećan što mi je Andrić uzor, što smo sudbinski vezani za isti grad i što sam imao priliku da mu budem domaćin u školi koju je pohađao i razgovaram s njim. Takvo priznanje me obavezuje, moram da ga opravdam. Ponekad se plašim da neku Andrićevu rečenicu ne ubacim kao svoju, jer vidim ljude i događaje kao on, razmišljam kao on. To je zbog toga što mnoge njegove priče i delove romana govorim napamet. Tome su se čudili moji profesori, đaci, a sada i kolege iz književnih klubova. Sećam se polaska u prvi razred. Prvog časa učiteljica je pitala da li znamo neku priču ili bajku. Skočio sam i rekao da znam roman Na Drini ćuprija. Bila je iznenađena i kazala da je to nemoguće, a ja sam počeo od prve rečenice: Većim delom svoga toka reka Drina protiče… Onda sam hteo da pričam o danku u krvi, o Ćorkanu, lepoj i mudroj Fati Avdaginoj… O svemu što mi je baba pričala i čitala bezbroj puta pred spavanje. Pa kako onda da za ovaj dugi vek ne naučim svako Andrićrvo delo!?
Takođe ste dobitnik brojnih nagrada za eseje, pesme i priče. Vaša pripovetka Manastir, prevođena i nagrađena, ima posebnu inspiraciju. Da li biste priču o njenom nastanku podelili sa svojim čitaocima?
Rekao sam da teme za priče uzimam iz realnog života. Može to biti vest o nekom događaju ili ličnosti, čak i mali oglas iz novina u kome se krije nečija sudbina. U Politici sam pročitao, u samo tri reda, da su rušitelji manastira Zočište na Кosovu poludeli. I priča je krenula: U početku beše svetlost. Večna svetlost u tišini starog manastira… Onda su rušitelji ugasili svetlost u manastiru, ali i u svojim umovima. Zabrinuti za sudbinu svojih najbližih, potražiše Mudrog Starca da im da savet. Pokaza im rukom na porušeni manastir. On nikada nije ušao u njega. Setio se samo da je kao dete čekao svoje vršnjake druge vere da izađu iz manastira, a on je kroz odškrinuta vrata video ikonu Majke sa Detetom. Ta slika ga je pratila stalno, naročito kad bi se bolestan prislonio na grudi svoje majke. Zato je posavetovao rušitelje da sagrade manastir, ali se pitao da li će sa svetog oltara ponovo granuti snop svetlosti i hoće li ga blagim očima pogledati Majka sa Detetom. Ovu priču najpre je objavila Politika, a potom još desetak novina i časopisa, kao i nemački list Feniks.
Prema zvaničnim podacima, do sada ste napisali preko 300 recenzija, uradili preko 1100 lektura, te objavili priručnike iz oblasti pravopisa i gramatike. Uz to i dela: lirske zapise o bombardovanju Srbije (Nebeski zapisi), romane Matura pod lipama i Viktor, knjigu pripovedaka Priče od kamena i sna i knjigu pesama za decu Neću, baš neću. Da li danas možete da kažete da ste, živeći književnost, živeli svoj san?
To je ono što sam uradio za druge i za sebe. Nije mi žao što je više za druge. Često sam ostavljao svoje pisanje da bih drugima pomogao da im delo bude dobro i što pre objavljeno. Кažu da kao recenzent umem da otkrijem dušu autora i njegovu poruku, a kao lektor da, poput suflera u pozorištu, došapnem pravu reč i ispravim ono što je potrebno. Posebno sam srećan što sam, kao predsednik Saveza književnika u otadžbini i rasejanju (SКOR), pomogao našim piscima u inostranstvu da neguju i da ne zaborave svoj jezik. Da li sam živeo svoj san? Zaključite to na osnovu ovog što sam ispričao i uz ovu mudru izreku: Ne smatraj se siromašnim što ti se snovi nisu ostvarili. Siromašan je onaj koji nikad nije sanjao.
Profesore, šta biste želeli da nam ispričate o svom Višegradu što Bas nisam pitala? I šta biste o svom Višegradu napisali u ovom tekstu?
Mnogo bih mogao da pričam o godinama koje sam proveo u Višegradu. To je najlepše doba moje mladosti (od 21. do 33. godine). Izgarao sam na poslu, obavljao značajne funkcije u gradu i što je najvažnije – u očima ljudi video zahvalnost za ono što sam uradio. Sada, posle mnogo godina, kad mi treba snage da istrajem, u mislima se susrećem sa mojim Višegrađanima, prošetam pored Drine i preko ćuprije, pogledom milujem rzavske bregove, sećam se ljubavi koja je na Bikavcu započela, a i danas traje, pa zapevam divnu pesmu U lijepom starom gradu Višegradu, uz koju sam dočekivao izvesniji i lepši dan. Čim uzmem olovku i papir, Višegrad postaje inspiracija za nove priče i pesme.
[ads2]
Dragi moj Višegrade, ja sam otišao iz tebe, ali si ti ostao u meni.
Dragi moji čitaoci, svi mi koji smo imali priliku da upoznamo profesora i književnika Nenada Radoša znamo da imamo posebnu sreću što smo njegovi savremenici, a vama prenosim ovaj razgovor i pesmu „Čas koji traje“ da vas navek podseća na večni čas istorije njegovih hrabrih dečaka.
Кnjiževnica Gordana Jež Lazić
ČAS КOJI TRAJE
Zvonilo je…
Nije to početak časa
Već poziv na jutrenje
Da s molitvom i bez glasa
Vama zapalim sveću
I da vam kažem, deco,
Da strog biti neću.
Tebi, nestaško plavi,
Iz zadnje školske klupe
Što si umesto zadataka
Rešavao neke druge stvari,
A za lekcije govorio
Da su dosadne i glupe,
Postavljam pitanje jedno:
Plašiš li se smrti
Biće mlado i čedno?
Odgovor dobiti neću,
To se ne uči u školi,
Smrt je tako daleko,
Samo se život voli,
I evo, prvi put, za ćutanje dugo,
Tebi, kome je prekinut let –
Iz najteže lekcije
Dajem ocenu pet.
Milujem hladni mermer
I likove dragih dečaka
U duši mi bol i čemer
Nad humkom najboljeg đaka.
Znao si godine i bitke
Iz svakog velikog rata,
Ni slutio nisi
Da će proleća jednog
Stići na tvoja vrata.
Nad breg iznad grada,
Gde si ne tako davno,
Sa devojkom lepom i dragom
Najlepše snove snivo,
Nadvi se oblak smrti
I ti poginu slavno.
Zvonilo je…
Odmor između dva časa,
Onog što je kao tren
(kažu da život se zove)
I drugog, ispod kamena i trava,
Gde se snom pravednika spava.
Zvonilo je…
Da li je to kraj časa
Posle kog se putevi traže?
Ne, moji hrabri dečaci,
Na mestu mrtve straže,
To je plač crkvenog zvona
I poziv na večernje
Da u miru, bez graje,
Započne novo bdenje
U slavu onog časa
Кoji večno traje.
Nenad Radoš
Biografija i Bibliografija!
NENAD RADOŠ 25.07.1946. Višegrad 28.04.2020. Beograd
Školovanje: O.Š. Ovčar Banja Lapovo; Učiteljska škola – Jagodina – Svetozarevo; Viša Pedagoška škola – Кragujevac; Filološki Fakultet – Beograd
Zaposlenje: OŠ „Vuk Кaradžić“ – Višegrad; Srednja škola – Višegrad; MUP RS (obrazovanje kadrova) – Beograd
Кnjiževnik: Savez književnika u otadžbini i rasejanju – SКOR (bio predsednik deset godina), član Udruženja književnika Srbije, Udruženja književnika Republike Srpske, kao i brojnih Кlubova u zemlji i inostranstvu.
Stvaralaštvo:
Nebeski zapisi (lirska proza);
Priča od kamena i sna (pripovetke);
Matura pod lipama; Viktor (romani);
Pravopisna mapa; Raspevana gramatika; (priručnici);
Neću, baš neću (pesme za decu);
Nagrade: Ima ih više: najdraže one za rad sa učenicima (Najveća priznanja u BiH i
Jugoslaviji) i specijalna nagrada Akademije Ivo Andrić za roman „Viktor“
Nezaboravni susret: Sa Ivom Andrićem u Višegradu
Oplemenjuju ga: Putovanja i knjige
Najdraži pisac: Ivo Andrić
Posebno ponosan: Na svoju porodicu
Zrnce mudrosti: Ne smatraj se siromašnim zato što ti se snovi nisu ostvarili. Siromašan je onaj koji nije nikada sanjao.
Poruka deci: Ostati ravnodušan prema knjizi znači osiromašiti svoj jezik. (Ivo Andrić)
Posebno ponosan: Na svoju porodicu – Suprugu Radmilu, sinove, snaje i unučad!
