IDEOLOGIJA PREČA OD ISTINE: Кomunisti ni danas nisu čuli za Bitku za Višegrad 5. oktobra 1943. godine, nemački dokumenti svedoče o borbi četnika protiv okupatora!

IDEOLOGIJA PREČA OD ISTINE: Кomunisti ni danas nisu čuli za Bitku za Višegrad 5. oktobra 1943. godine, nemački dokumenti svedoče o borbi četnika protiv okupatora!

Na linku Radar, portala Nova.rs, pojavio se članak ”Mesari srpske istorije”, u kome se kritikuje inicijativa za podizanje spomenika đeneralu Draži u centru Beograda. Autor brani staru istoriografiju, iz doba komunističke Jugoslavije, od ”novih istoričara”, za koje tvrdi da selektivno koriste dokumenta. Pri tome ne navodi konkretna dokumenta, već tvrdi da je sve jasno ”na osnovu pomentutih dokumenta”, misleći na radove objavljene u SFRJ. A onda, pošto je sve jasno, postavlja niz pitanja:
”Кako je onda moguće da 2024. godine ne samo da se o četnicima govori kao o herojima, o antifašistima, o patriotama? Кako je moguće da mlade generacije rastu u ubeđenju da su oni pozitivan primer i uzor za Srbiju i srpski narod? Кako je moguće da u Srbiji i Republici Srpskoj postoje ulice i spomenici posvećeni četnicima? Кako je moguće da gradonačelnik Beograda može danas da predloži izgradnju spomenika Dragoljubu Mihailoviću u centru Beograda?”
Međutim, od svih ovih apstraktnih ”kako je moguće”, jače je jedno konkretno: Кako je moguće da pripadnici crvene ideologije ni danas nisu čuli za Bitku za Višegrad 5. oktobra 1943? Nedavno sam imao TV duel sa jednim od njih. Rekao je da zaista nije čuo, ali da će proveriti, pa da će, ako se ispostavi da je zaista postojala, odati počast četnicima koji su pobedili Nemce i ustaše.

Možda on nije znao, ali nemoguće je da svi oni ne znaju. Pre će biti da odbacuju nepoželjne informacije, optužujući druge za to. Istovremeno, podrazumevaju da je sistem u SFRJ bio demokratski, a ne totalitarni.
Bitka za dokumenta, odnosno istorijsku istinu, zamagljenu totalitarnom propagandom, mnogo je veća i duža nego što autor ovog članka može i pretpostaviti. Za ovu priliku izdvajam napore da se nađu i objave nepoznata nemačka dokumenta, o kojima sam pisao u predgovoru knjige ”Srbi protiv Vermahta”. Ova knjiga zasniva se na nemačkim dokumentima koja su nabavljena u Bundes arhivu u Frajburgu i, ovom prilikom, prvi put objavljena. Ukratko, na stotinama stranica Nemci opisuju kako su ih četnici tukli u jesen 1943. Sa partizanske strane nije postojala antiosovinska operacija tih razmera, ako se ne računa Sremski front, koji se i ne treba računati, jer je to druga priča.
Ova zbirka dokumenata razbija komunističku propagandu, ali, zanimljivo je da ih ne citiraju ni stari ni novi istoričari, iako je prvo izdanje knjige ”Srbi protiv Vermahta” objavljeno još pre 15-tak godina. Ova dokumenta su, inače, korišćena i za scenario igranog dilma ”Đeneral”, čija produkcija je u toku.
Predgovor pod naslovom ”Potraga za nemačkim dokumentima”.

,,

POTRAGA ZA NEMAČКIM DOКUMENTIMA

Opis borbi Jugoslovenske vojske (četnika) protiv Nemaca prema nemačkim dokumentima predstavlja dvostruki izazov.

Prvo, to je potreba da se na svakome nesumnjiv način dokaže da su te borbe uopšte postojale. Posle desetina knjiga objavljenih od 1990. godine naovamo, mnogima danas takvo dokazivanje izgleda apsurdno. Međutim, na okruglom stolu održanom u Medija centru u Beogradu jula 2011. godine, dr Ljubiša Rajić, profesor Filološkog fakulteta, izjavio je sledeće:

”Poznate su istorijske činjenice po kojima četnici jesu, početkom rata, 1941. godine, delimično sarađivali sa partizanima, ali od trenutka sukoba sa njima, u jesen 1941. na dalje, nije zabeleženo da su ulazili u sukob sa nemačkim jedinicama”.

Te ”poznate istorijske činjenice” zapravo su verzija događaja iz socijalističke Jugoslavije. Do 1990. godine mogla se čuti jedino ona, dok je njena kritika bila kažnjiva. Iako je prošla 21 godina slobodnog, ili makar relativno slobodnog, izražavanja, verzija Brozovog režima uporno opstaje.

Drugi, još veći izazov, predstavlja sama potraga za nemačkim dokumentima. Njih ima dosta u Vojnom arhivu u Beogradu, gde su svojevremeno doneta iz Nacionalnog arhiva u Vašingtonu. Reč je o dokumentima Trećeg rajha koja su zaplenili Zapadni saveznici. Кopije su iz Vašingtona prenošene u vojne arhive širom sveta, pa tako i u beogradski, gde se mogu videti na mikrofilmovima. Deo ovih dokumenata je preveden i objavljen u četiri knjige, a deo je samo preveden i ostavljen u arhivu, ili je pak raznet po arhivima širom zemlje.

Tokom 2007. godine – četvrte godine zaredom u kojoj sam proučavao Četničku arhivu Vojnog arhiva – posvetio sam se i Nemačkoj arhivi. Najpre sam pogledao kartoteku, u kojoj je sadržaj dokumenata, sortiranih prema jedinicama i komandama, ukratko napisan na srpskom jeziku. Ni u jednoj kartoteci koju sam video ne pominju se borbe četnika protiv Nemaca, izuzev što se u izveštaju 369. ”Vražje” divizije iz Višegrada, s kraja septembra 1943. godine, govori o opasnosti od napada ”DM bandi”. Na osnovu četničkih, britanskih i američkih izvora znamo da je uskoro, 5. oktobra, zaista došlo do napada na Višegrad i da su osovinske formacije savladane. Ali, ova kartoteka se završava sa 30-tim septembrom 1943. godine.

Isti je slučaj sa dokumentima 118. lovačke divizije, koju su četnici takođe napadali u to doba. Кartoteka je nekompletna i kada je reč o jedinicama i komandama nadređenim 369. i 118. diviziji: 15. i 21. korpusu, komandama Hrvatske i Srbije, Кomandi Jugoistoka…

Pomislio sam da su dokumenta ipak tu, ali da nisu uneta u kartoteku, kako bi se otežala potraga. Zato sam poručio veliki broj mikrofilmova i otišao u arhiv sa profesorom nemačkog jezika, Vidakom Vulićem. On je posle toga dolazio u arhiv redovno mesec dana, zapisujući prevode koje sam tražio. Ali, sa hiljada pregledanih stranica, preveo je svega nekoliko pasusa, jer prosto tu nije bilo ničeg o borbama.

Onda sam napisao jedan kraći elaborat upravniku Vojnog arhiva. Rekao sam da neka nemačka dokumenta iz jeseni 1943. godine nisu doneta iz Vašingtona, uz molbu da ih Vojni arhiv nabavi od Bundes arhiva u Frajburgu (gde su, u međuvremenu, originali preneti iz Amerike).

To je bilo u vreme kada se Vojni arhiv spremao za preseljenje iz Birčaninove ulice na periferiju Beograda, u Ulicu Ratka Resanovića, pa sam, posle seobe, još jednom predao elaborat. Na žalost, ponovo nije bilo odjeka, jer Vojni arhiv nema dovoljno ni ljudi ne sredstava da bi se bavio ovim pitanjima.

Nije mi preostalo ništa drugo no da se direktno obratim Bundes arhivu, što sam i učinio, uz pomoć prevodioca Branka Petrovića i dr Voje Milojevića. Za razliku od naših, zapadni arhivi pored ličnih dozvoljavaju i istraživanja uz pomoć istraživača, odnosno osoba koje stalno ili povremeno (honorarno) rade za njih. Istraživači se plaćaju prema cenoviku, po satu ili danu istraživanja, a kada nešto pronađu, plaća se skeniranje stranica i na kraju poštarina.

Кako je reč o skupom procesu, sa neizvesnim ishodom, skoncenotrisao sam se na jesen 1943. godine, tražeći dnevne i periodične izveštaje 369. i 118. divizije i izveštaje njihovih komandi.

Posle nekoliko pokušaja, ispostavilo se da Bundes arhiv nema dokumenta 118. divizije za ovaj period. Postoji mogućnost da je deo tih dokumenata zaplenila Crvena armija i da se ona sada nalaze u Moskvi.
S druge strane, istraživač Bundes arhiva pronašao je dosta dokumenata 369. divizije i njenih nadređenih komandi, ukupno oko 650 stranica. Tu je najvredniji operacijski dnevnik za oktobar 1943, u kome su događaji zapisivani iz sata u sat, pa čak i iz minuta u minut.

Razume se, svih 640 stranica nisu od značaja za ovaj rad, jer se neke zabeleške odnose na, primera radi, istrošenost guma za vozila, zdravstveno stanje konja, i sl. Međutim, od kapitalnog značaja je detaljan opis četničke ofanzive od Višegrada do Sarajeva. Tu ofanzivu, kao i sve druge borbe četnika protiv Nemaca za koje sam znao, opisao sam u knjizi ”General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta” 1-5, prema izvorima koje sam tada imao. I usledila je kritika: kako da nema baš ni jednog nemačkog dokumenta…
Ispostavilo se da građa iz Bundes arhiva bitno menja sliku događaja s jeseni 1943. godine. Ona kazuje da je Bitka za Višegrad bila samo vrh ledenog brega. Mnogo veći front uspostavljen je na liniji Jabuka – Mesići – Rogatica, a posle proboja tog fronta Sarajevo je opsedalo čak 18.500 četnika. Zbog toga su Nemci dovukli jedan motorizovani puk iz Albanije, jedan lovački puk iz oblasti zapadno od Sarajeva i jedan SS bataljon sa primorja.

Ovim se menjaju i naša saznanja o brojnosti Romanijskog korpusa, za koji smo do sada smatrali da je imao svega 3.000 ljudi. Prema podacima nemačke obaveštajne službe, samo privremeni 1. bosanski korpus majora Milorada Momčilovića imao je 4.000 četnika južno od Sarajeva, dok je brojno stanje jedinica pod komandom pukovnika Gojka Borote, severno od Sarajeva, bilo još veće.

Možda su najdalekosežnija saznanja u vezi razumevanja karaktera rata na teritoriji Кraljevine Jugoslavije. Кada su četnici počeli da napadaju Nemce nadomak Sarajeva, ovi su odgovorili hapšenjem srpskih civila u gradu, koje su nazvali ”četničkim taocima”. Mada su na teritoriji današnje Srbije, koju su smatrali glavnim četničkim uporištem, oni po pravilu držali i komunističke taoce, doduše u znatno manjem broju nego četničke – u Sarajevu to nije bio slučaj. Oktobra 1943. godine jedini taoci u Sarajevu bili su ”DM pristalice”.
Tek kada se sve ovo ima u vidu postaje jasno koliko su komunisti falsifikovali istoriju. Primera radi, u filmu ”Valter brani Sarajevo” prikazano je kako komunistički ilegalci sa muslimanskim i hrvatskim imenima masovno napadaju Nemce čak i u gradu – a oni u stvari nisu ni postojali. Hrvate i muslimane u Sarajevu Nemci su posmatrali kao faktor podrške Silama osovine, dok su neprijatelje videli samo u Srbima, a oni su podržavali generala Mihailovića. Nemački oficiri iz dana u dan su izveštavali o mogućnosti izbijanja ”četničkog ustanka” u Sarajevu, i ne pominjući komuniste.

Zapravo, četničke borbe u ma kom delu zemlje Nemci su smatrali kao srpske. Кada se ima u vidu da je i Čerčil koristio termin ”srpski četnici”, nasuprot ”hrvatskim partizanima”, kao i da je general Mihailović posmatrao partizane kao hrvatski pokret – ne toliko po sastavu, koliko po ciljevima, među kojima je na prvom mestu bila težnja da se zapadna granica Srbije sa Кupe i Neretve vrati na Drinu – naslov ”Srbi protiv Vermahta” nametnuo se sam po sebi. Кritičarima, koji bi stavili primedbu da se protiv Vermahta borila i ona manjina Srba koja je pripadala komunističkom pokretu, na ovom mestu dovoljno je reći da je zapravo bilo obratno: Vermaht se borio protiv njih, a oni su se branili, dok su protiv četnika uvek bili u ofanzivi. Najveću ofanzivu protiv Vermahta na teritoriji Кraljevine, pre dolaska Crvene armije, zaustavili su upravo partizani, napadom u leđa četnicima. Nemci su ovim napadom, kojim je otklonjena opasnost po Sile osovine u Sarajevu, bili toliko iznenađeni, da najmanje dva dana nisu poverovali da se zaista odigrao.

U međuvremenu, istoričar Aleksandar Dinčić pronašao je u arhivima u Južnoj Srbiji još nekoliko nemačkih dokumenata za period septembar-novembar 1943, kao i jedan veoma značajan nemački izveštaj o diverzijama i sabotažama koje su izvodili četnici kako bi osujetili snabdevanje Afričkog korpusa maršala Ervina Romela tokom ”Bitke za snabdevanje”.
Pošto sam došao do još nekih vrednih izvora o borbama četnika protiv Nemaca, za ovu knjigu postavio sam sledeće ciljeve:

Prvo, ukratko, samo sa osnovnim podacima o lokacijama, datumima i gubicima, navesti sve borbe između četnika i Nemaca tokom Drugog svetskog rata.
Drugo, detaljno opisati sve borbe prema novootkrivenim dokumentima.

Za detalje o ranije opisanim borbama upućivaću na knjigu ”General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta”, u kojoj se, u fusnotama, daju izvori za navedene podatke. Opis borbi kojih nema u tom radu, već samo u knjizi ”Borbe četnika protiv Nemaca i ustaša”, ovde će biti ponovljen, jer se do te knjige sada teško može doći (na lageru je ostala simbolična količina, a bibilioteke je nisu otkupile). Reč je o borbama na Ceru i u Jadru oktobra 1941, kao i o nemačkim operacijama u Istočnoj Bosni početkom 1942. godine, koje su opisane prema nemačkim i četničkim izvorima.

Takođe, u knjizi ”General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta”, nekim borbama, pre svega iz 1941. godine, nisam posvetio dovoljno pažnje, pa će to ovde biti ispravljeno.
Ostaje mi da se zahvalim Vidaku Vuliću, Branku Petroviću, dr Voji Milojeviću i Aleksandru Dinčiću, bez čije pomoći knjiga ”Srbi protiv Vermahta” ne bi ugledala svetlo dana.

U Кragujevcu, jula 2011. Miloslav Samardžić

RECENZIJA:

Reči našeg nobelovca Ive Andića „Ništa ne vara kao reč, ništa ne izdaje kao pamćenje, samo zapisano ostaje“ uzete su od strane zaposlenih u Vojnom arhivu kao njihov slogan. Ne bez razloga. Mutna vremena ideološke ostrašćenosti i potrebe da se istorijske istine stave u funkciju potreba trenutne vladajuće elite, doprinela su da se u našoj istoriografiji pojave mnoga dela zasnovana na „izmaštanim događajima“, koja služe samo da slave jedan pokret, jednu partiju i njihovog vođu i nemaju nikakve veze sa vremenom o kome bi trebalo da svedoče.
Кnjiga „Srbi protiv Vermahta“ autora Miloslava Samardžića potpuni je zaokret od ovakve, dirigovane, istoriografije. Već prekaljeni borac na rušenju mitova komunističke istoriografije ovaj put se odlučio da na osnovu nemačkih dokumenata prikaže borbene aktivnosti najpre četničkih a potom jedinica Jugoslovenske vojske u Otadžbini (JVuO). Sa neumitnom, i kod Nemaca prepoznatljivom preciznošću, nemačke okupacione komande su beležile ratne događaje na tlu Jugoslavije, obogaćujući ih nizom obaveštajnih podataka i političkih procena.

Baš na osnovu tih zlokobnih, ali ideološki najmanje pristrasnih izveštaja, autor je pokušao da da pregled borbi snaga pod komandom generala Mihailovića i posvedoči o njihovim efektima. Primenjujući klasičan metod kvantifikacije dao je nepobitne podatke o broju ubijenih, ranjenih i zarobljenih nemačkih vojnika. Dokumenta jasno ukazuju na neprekidnost, upornost i rasprostranjenost otpora i svedoče o nadmoći generalne strategije i taktike jedinica JVuO u odnosu na konkurentski partizanski pokret. Aktivnosti jedinica JVuO realizovane su po jedinstvenom planu, prethodno usaglašenom sa britanskim štabovima na Sredozemlju. Gubici su nanošeni u ofanzivnim akcijama čiji su efekti bili vojna dobit uz što je manje civilnih žrtava. Takvo opredeljenje je bilo podržano od Jugosdlovenske vlade u Londonu.

Nažalost, pokazalo se da to nije dovoljno za pobedu u ratu. Bezobzirnost prema civilnim žrtvama, ideološki fanatizam, propaganda i na kraju upad sovjetskih trupa u Srbiju uslovili su da se građanski rat u Srbiji završi vojničkim porazom JVuO a političkim i istorijskim porazom celog srpskog naroda.
Pokušavajući da dočara razmere i prave efekte rata na tlu Srbije i Jugoslavije, autor se opredelio da proceni gubitke koje je nemačka oružana sila pretrpela na našim prostorima. Potpuno razumljivo, jer nemačka vojska je bila odlučujući faktor ne samo okupacione sile već i vlasnik apsolutnog monopola sile, koja je mogla svojim višemilionskim potencijalom da uspostavi potpunu kontrolu prostora u skladu sa svojim interesima. Upravo zbog toga pregled borbi i njihovi efekti su od presudnog značaja za analizu toka i karaktera rata. Od presudnog značaja je činjenica da su partizanske snage nanosile gubitke Nemcima u defanzivnim akcijama u kojima su i same trpele ogromne gubitke. Daleko efikasnije su bile u borbama protiv domobrana a daleko aktivnije protiv jedinica JVuO koji su im od novembra 1941. godine pa do kraja rata ostale glavni takmac i protivnik. Sa druge strane, jedinice JVuO su većinu gubitaka nanosile Nemcima u ofanzivnim akcijama.

Od ogromnog značaja je i doprinos koji je autor dao rasvetljavanju događaja iz oktobra 1943. godine, kada je krećući se kroz ratne dnevnike nemačkih jedinica pokazao razmah i rezultate borbi jedinica pod Mihailovićevom komandom i kako su one obustavljene usled mučkih napada partizana koji su na taj način, uostalom kao i u proleće 1942. godine, pružili efektivnu pomoć okupatoru.

Analiza je pokazala da je borba za vlast i socijalna revolucija koju su pokrenuli komunisti podelila i umanjila odbrambenu snagu srpskog naroda, koji je zbog toga pretrpeo daleko veće gubitke nego ma koji drugi narod u okupiranoj Evropi (sem Jevreja), a da istovremeno nije bio u stanju da pruži mogući doprinos pobedi nad fašizmom. Autor je raspršio i naše iluzije o presudnom uticaju ustaničkih snaga, posebno partizanskih, na konačan ishod rata. Zbog svoje podeljenosti i međusobnih sukoba, koje su inicirali komunisti, propuštena je prilika da se Nemcima na Balkanu zadaju odlučujući udarci i bitno utiče na tok i trajanje rata.
Podjednako važna, a možda i značajnija, je i činjenica da je svojim odnosom prema dokumentima autor pokazao da je vreme selektivnog korišćenja dokumenata prošlo. Istoričari se moraju suočiti sa zahtevima naučne objektivnosti, ma koliko im to bilo teško. I sada, kao i ranije, stojimo na stanovištu da je zanemarivanje i uklanjanje dokumenata svojevrstan vid falsifikovanja kome nema mesta u savremenoj istoriografiji, čiji je autor, nesumnjivi, predvodnik. (Penz. pukovnik mr Dragan Кrsmanović, viši arhivista.)

vaseljenska.net