Da li je pametno da na internetu delimo SVOJE TRAUME I PROBLEME, i šta time zaista ŽELIMO DA POSTIGNEMO?

 Stručnjaci za mentalno zdravlje bili su zgroženi ovim potezom nekoga ko je obučen da čuje traumatska iskustva i podrži osobu koja ih deli, i njena reakcija je izazvala negodovanje kod ljudi, nakon čega je i sam profil obrisan i nedostupan javnosti. Drugi korisnici su se pitali kome da se povere ako ne terapeutu, dok je Ilen Glens, inače licencirani savetnik za mentalno zdravlje koja je postavila TikTok, rekla za Buzzfeed da pokušava da bude “simpatična” i da je snimak pogrešno shvaćen.

Generalno, odbacivanje traume se odnosi na preterano deljenje, tipično uznemirujućih iskustava, sa ljudima koji nisu pristali ili nisu spremni da vode taj razgovor. Iako termin odbacivanje traume nije nov, incident je oživeo debatu o tome kako, kada i kome ljudi treba da otkriju najteže trenutke svog života, poput seksualnog napada, napuštanja, zlostavljanja od strane roditelja ili preživljavanja masovne pucnjave.

Uprkos negativnim reakcijama na njen TikTok, diskusija o odlaganju traume često ima tendenciju da ga obeshrabri ili osramoti, u zavisnosti od okolnosti. Nedavna medijska pokrivenost nazvala je ovaj fenomen „toksičnim“ i „nekim glupostima iz generacije Z“. Međutim, postoji još jedan način da se vidi odlaganje traume. Umesto da to posmatrate kao nešto što jedna osoba nanosi drugoj, smatrajte to simptomom mnogo složenijeg problema u vezi sa društvenim medijima, promenom kulturnih očekivanja o tome šta se može javno deliti i ograničenim pristupom profesionalnom ili efikasnom lečenju mentalnog zdravlja.

Šta je odlaganje traume?

Neki od pacijenata dr Džesi Gold su željni da podele mučna otkrića sa njom na svojoj prvoj sesiji. Ponekad su to ljudi koji imaju malo granica, za koje otvaranje stvari koje drugi mogu smatrati svojim najmračnijim tajnama nije velika stvar, često zbog njihovog vaspitanja ili dijagnoze mentalnog zdravlja. Ali Gold, koji je psihijatar i docent na odseku za psihijatriju na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Vašingtonu, kaže da drugi koji brzo podele ove detalje uključuju profesionalce koji su navikli i neosetljivi su na bol, a tu su i pacijenti koji nikada nisu imali priliku da podele svoja iskustva. Kada to konačno urade, ono što su držali u sebi otpada.

Gold definiše odbacivanje traume kao deljenje informacija koje osoba subjektivno smatra traumatičnim. Ovaj događaj ili iskustvo uticalo je na njihov život na značajan način. „Odbaciti“ to znači odmah podeliti, a da ne znate da li slušalac može da upije anegdote ili osećanja, a možda i da kaže sve odjednom.

Na Tviteru, gde ima skoro 37.000 pratilaca, Gold se često nađe na drugom kraju takvih priznanja putem objava i direktnih poruka. Ove informacije može biti teže primiti od informacija koje dele njeni klijenti, u okruženju gde je ona slušalac koji daje saglasnost. Pokušava da odgovori svima koji se obrate, ali neke poruke je potresu, poput komentara stranaca o samopovređivanju. (Gold je takođe na Instagramu, gde dobija slične poruke.)

“Zapravo ne mislim da je loše da me ljudi vide kao nekoga sa kim mogu da razgovaraju o timstvarima“, kaže Gold, koja se nada da njena pristupačnost čini psihijatre pristupačnima prosečnoj osobi. „Definitivno ću odgovoriti. Neću nekoga ostaviti na cedilu, ali ponekad je teško biti u toj poziciji. Ne želite da neko ostane sam.“ Goldova nijansirana empatija prema osobi koja je primorana da deli osetljive informacije i primaocu je od pomoći.

Zašto ljudi odbacuju traume?

Odbacivanje traume se dešava u širem društvenom, političkom i kulturnom kontekstu koji često biva zakopan u debati o tome ko je neosetljiviji – osoba optužena za “damping“ ili osoba koja sramoti ponašanje.

Oni koji su iznenada podvrgnuti slušanju grafičkih opisa traumatskih događaja mogu da se osećaju kao da su traumatizovani ovim otkrivanjima. Zaista, oni mogu izbegavati određene vrste onlajn sadržaja, plašeći se da će to izazvati njihovu latentnu traumu. Može se osećati nasilno kada osoba koja deli nije prijatelj ili voljena osoba, već poznanik ili stranac na internetu. I zaista može da ubode kada primalac podeli pozitivne ili dobre vesti, a nepoznati komentator čiji je život krenuo u drugom pravcu se uključi sa uznemirujućim otkrivanjem kao protivtežom, možda u potrazi za validacijom.

U isto vreme, društveni mediji su zabrljali tradicionalne granice o tome koje lične podatke treba javno deliti. Podstiču emocionalni sadržaj i nagrađuje korisnike lajkovima i pratiocima kada postignu savršenu ravnotežu između ispovednog i povezanog. Društveni mediji takođe obećavaju saosećanje i solidarnost. Kada se na radikalno ranjivu objavu ili komentar gleda pozitivno, to može izazvati talas komentara podrške. Ovo je bilo očigledno u kampanji #MeToo, koja je pokrenula pokret otkrivanja traume na mreži. Četiri godine nakon što se #MeToo pojavio na Tviteru, ne bi trebalo da bude iznenađenje kada ljudi otkriju svoju dušu na internetu u potrazi za saosećanjem ili zajednicom.

“Korisno je imati mesto za otvorene diskusije i normalizovati razgovore tako da se ljudi osećaju manje usamljeno“, kaže Gold. “Taj deo društvenih medija je sjajan… Ali činjenica da dajete takve informacije strancima to otežava. To je zato što posmatrači možda ne znaju kako da reaguju dobro ili korisno na otkrivanje traume. Normalizacija borbi za mentalno zdravlje na društvenim medijima i drugde takođe nije proširila pristup profesionalnim stručnjacima ili programima zajednice koji mogu pomoći ljudima koji pokušavaju da se pozabave i zaleče emocionalne ili psihološke rane. Drugim rečima, sistem nije išao u korak sa razmenom poruka.

Ljudima koji su konačno spremni da otkriju traumatično iskustvo možda nedostaje osiguranje za terapiju ili imaju problema da pronađu terapeuta. Možda nemaju pristupačnu ili odgovarajuću podršku u drugim okruženjima, kao što su škola ili posao. Ima smisla da bi se umesto toga okrenuli internetu, ali možda neće doživljavati deljenje kao čin “odbacivanja traume“ i na kraju će biti razoreni kada budu ignorisani ili postanu predmet poruge dok primalac i posmatrači kritikuju njihovo ponašanje.

Promena narativa o odbacivanju traume

Ljudi ne moraju da zauzimaju stranu u debati o obacivanju traume. Umesto da pristane na pristup „mi naspram njih“, svako može da traži prilike da donese drugačije, empatične izbore. Za nekoga ko je sklon da deli neželjene lične podatke na mreži, Gold preporučuje da zastane i proceni šta se nada da će dobiti. Oni koji žele da privuku pažnju ili više pratilaca na društvenim medijima treba da razmisle o toj motivaciji. Gold kaže da bi bilo idealno da neko na toj poziciji razgovara sa prijateljem ili terapeutom o tom nagonu i razlozima iza njega.

“Deljenje bi moglo da bude zaista bolno za vas (psihološki) i sve što ste od toga dobili bilo je nekoliko pratilaca i viralni tvit”, kaže Gold. “Da li ti to vredi?” Ako je podrška ono što žele, Gold kaže da pozovu ili pošalju poruku prijatelju, kontaktiraju grupu za podršku, kontaktiraju telefonsku liniju ili telefon za pomoć, ili razmotre da li je vreme da potraže profesionalnu negu mentalnog zdravlja.

Održavanje liste pouzdanih kontakata pri ruci u izazovnim vremenima je dobra alternativa povezivanju na mreži da biste potražili utehu ili potvrdu. Pisanje nacrta komentara, poruka ili postova koji se nikada ne šalju takođe može biti od pomoći. Iznošenje misli ili osećanja u pisanoj formi je često katarzično, ali to ne znači da ta osećanja moraju biti javna. Pauziranje pre objavljivanja ili slanja je definitivno u redu kada ste iscrpljeni, pijani ili doživljavate pojačane emocije poput ekstremnog besa ili tuge, kaže Gold.

Kada delite traumu kao oblik zastupanja, kao u kampanji #MeToo, Gold predlaže korišćenje upozorenja o sadržaju ili uključivanje objašnjenja zašto je javno objavljivanje važno, kao što je pomoć u normalizaciji iskustva za druge. Ipak, ona kaže da treba predvideti neočekivane reakcije drugih. Čak i kada je neko spreman, to ne znači da je ono što se dešava nakon otkrivanja lako.

Ako komentari nisu dobro primljeni, Gold predlaže da isključite odgovore, isključite se sa interneta, praktikujete samosaosećanje i uključite se u aktivnosti koje ometaju, ali zadovoljavaju, poput gledanja omiljene TV emisije. Ona napominje da je u redu preispitati mudrost deljenja traumatskih iskustava na mreži. „Ne možete kontrolisati reakciju drugih ljudi“, kaže Gold. „Možete samo da kontrolišete svoju reakciju na njihovu reakciju.

Gold kaže da su jednostavnije izjave produktivnije i, nadamo se, manje štetne. „Mislim da je trauma, posebno, prilično izolujuća“, kaže ona. „Ponekad “odbacivanje traume” je način da pokušate da navedete ljude, nesvesno, da kruže oko vas i podržavaju vas, i da budu uz vas kada je to ono što vam zaista treba i želite, ali ne znate kako da tražite to bez da oni shvate da vam je to potrebno.”

 

zena.blic.rs