Milan Lukić: Hag mi ponudio slobodu ukoliko lažno svedočim!

MOLIO bih sve ljude iz sva tri naroda u BiH da pre nego što me verbalno osude kao najvećeg ratnog zločinca i nitkova, pročitaju izdvojeno mišljenje haškog sudije Žan-Kloda Antonetija, napisano na 120 strana, koje je priložio kada je preglasan prilikom odlučivanja o pravu na reviziju mog suđenja, 7. jula 2015. u Hagu. On je tada podneo ostavku na mesto u Žalbenom veću Tribunala, jer je uvideo da dokazi ne potkrepljuju optužbe protiv mene. Nisam spaljivao ljude u kućama u Višegradu, nisam streljao na obali Drine, nemam ništa sa otmicama Bošnjaka u Sjeverinu i Štrpcima, kao ni sa grupom “Osvetnici”. Moje stradanje je velika režija višegradskih ratnih profitera sa obe strane.

Ovako, u ekskluzivnoj ispovesti za “Novosti”, prvoj i jedinoj za neki medij, govori Milan Lukić, čovek koga je Haški tribunal osudio 2015. godine na kaznu doživotne robije zbog navodnih zločina koji po navedenim bestijalnostima perevazilaze i najstrašnije priče iz ratnog vihora na prostoru nekadašnje SFRJ. Prema optužnici, između ostalog, kriv je za ubistvo 140 žena i dece koji su živi spaljeni 14. i 27. juna 1992. u dve kuće u naselju Bikavac u Višegradu. Najmlađa žrtva je imala je svega tri dana…

Sa Lukićem se gledamo kroz neprobojno staklo zatvora Vangla u estonskom gradu Tartuu. Milan nam na početku razgovora kaže da ne veruje svojim očima da vidi novinara. Dodaje da je u zatvoru 15 godina bez prilike da ispriča svoju priču o Višegradu. Umesto njega to je, kaže nam, delimično uradio sudija Anoneti.

– Ličim li ja na plavog čoveka sa plavim očima? Imam li negde tetovažu? Gde su istetovirani “Beli orlovi” na mišici desne ruke? – pita Milan, skidajući u kabini zatvorsku uniformu i pokazujući torzo na kome nema nikavog traga slikama.

Širi, zatim, upadljivo smeđe oči i pokazuje vene:

– Liči li ti moja ruka na narkomansku? U optužnici kažu da sam se pre svakog zločina fiksao, a u džepu nosio flašu rakije. Preklinjao sam i kumio na suđenju da me podvrgnu svim medicinskim testovima, jer čašu rakije, a kamoli drogu, u životu nisam probao. Gde mi je taj mladež na licu – pita i okreće glavu.

Lukić je uhapšen 2005. godine / Foto AP

Svedoči Lukić da je ceo rat bio u regularnoj policiji i vojsci RS, tri meseca u MUP, a sve ostalo u Višegradskoj lakoj pešadijskoj brigadi. Svaki dan rata mu je, kaže, ubeležen. Naglašava i da je glupost to što piše u optužnici da je posle Policijske akademije u Obrenovcu okupio paravojnu grupu zlikovaca i došao da ubija po Višegradu:

– Evidencija o mom ratovanju zabeležena je u vojnim i policijskim dokumentima koja su mi izdata tek tokom suđenja.

O spaljivanju ljudi na Bikavcu 1992. Milan počinje da govori, pošto se prethodno prekrstio. Kune se u majku Katu, od 87 leta, da je nevin:

– Dao Bog da je ne video nikad ako lažem. Nisam ubica! Na suđenje sam pred Veće Tribunala doveo 17 navodno spaljenih Bošnjaka, a prijatelji su mi dostavili dosijee još 53 navodnih žrtava sa slikama i mestima gde žive i rade. Moje navodne žrtve su imale i fejsbuk-profile nakon rata, dok ih nisu upozorili da su “mrtvi”. Na suđenju su pokazivali zgarišta kuća gde su navodno izgoreli toliki ljudi, a grede su ostale čitave. Sve žrtve i sve navodne zločince “otkrila” je Bakira Hasečić, saradnik Haškog suda, koja je sa ratnim profiterima “isplela moju krivicu”. Ti zločini se, tvrdim, nisu dogodili.

Na pitanje koji bi motivi Hasečićeve i drugih svedoka bili da ga okrive, Milan odgovara:

– Materijalni!

Dodaje i da su na suđenju svedoci javno govorili da zbog saradnje sa Hagom primaju penzije, kao i da svaki član njihovog domaćinstva ima po 560 maraka naknade! Poziva se Lukić ponovo na sudiju Antonetija, jer je, kaže, “i on takvu praksu doveo u pitanje”.