Zlatibor

Znanjem protiv pseudonauke čuvamo identitet

677z381_Dejan-Ristic-govori-na-predavanju-pred-crkvom-na-Zlatiboru,-foto-S.Jovicic

 

Suštinski, identitetski smo napadnuti, što spolja, što iznutra, jer nismo dovoljno naoružani znanjem i veštinama, rekao je Dejan Ristić na predavanju na Zlatoboru

Kulturno nasleđe i identitet imaju neraskidivu vezu. Da bismo na početku 21. veka očuvali sopstveno kulturno nasleđe treba prvo dobro da ga poznajemo i onda da ga štitimo. A da bismo to mogli da uradimo na odgovoran način, moramo da budemo naoružani znanjem, a ne oružjem. Zato što se protiv ideje i pseudonauke ne bori mecima i topovskim zrnima nego idejom. Moramo da znamo šta je naše srpsko, naravno da poštujemo i tuđe, ali pre svega da znamo šta je naše i na koji način da ga branimo i negujemo.

 

[ads1]

 

 

Ovako je minulog vikenda na Zlatiboru govorio istoričar Dejan Ristić, v. d. direktora Muzeja žrtava genocida. Održao je ovde, na platou izuzetno uređenog hrama Preobraženja Gospodnjeg, predavanje o temi „Kulturno nasleđe i identitet”. Sa upitanošću za sebe i publiku šta čini srpski nacionalni identitet, kroz koje meandre i mene je prolazio u prethodnim decenijama, šta znači biti Srbin u 21. veku…

Koje su karakteristike našeg nacionalnog identiteta, pitao je prisutne Ristić i čuo odgovore: jezik srpski, pismo srpska ćirilica, vera pravoslavno hrišćanstvo i autokefalna SPC, kulturno nasleđe, običaji, svetinje, narodna tradicija, u novije vreme i naši sportisti, naučnici…

– Nalazimo se pred pravoslavnom crkvom koja je novijeg datuma i postaje deo našeg kulturnog nasleđa, a u startu je deo identitetskog nasleđa za nas koji smo Srbi i pravoslavni hrišćani. U kulturnom nasleđu svake nacije vidi se identitetska karakteristika – ukazao je istoričar i postavio pitanja:

– Zašto kosovsko-metohijski Albanci u kontinuitetu kidišu na naše svetinje na Kosovu i Metohiji? Što napadaju na građevine, čine zlodela pripadnicima sveštenstva, monaštvu… Zašto je naše kulturno nasleđe tamo toliko pod udarom decenijama? Šta im smetaju građevine iz nekih prohujalih vekova: Dečani, Patrijaršija, Gračanica, Devič…

– Do 2004. kosovsko-metohijski Albanci fizički su nasrtali na naše svetinje, podmetali eksploziv, požare. Nakon onih scena iz marta 2004. s napadom na više od stotinu bogomolja SPC na teritoriji naše južne pokrajine Kosovo i Metohija, sa onim momkom koji skače po krstu na kubetu crkve i lomi ga dok masa egzaltiranih Albanaca očekuje kada će krst pasti, te scene su otišle u svet. Albanci, njihove političke elite i mentori smatrali su, na sreću pogrešno, da će im to biti prihvaćeno zato što su sebe u prethodnim godinama predstavili kao žrtve. Desilo se neočekivano: svet je reagovao na te scene anticivilizacijskog postupanja, otvorenog nasilja, materijalizovane mržnje.

– A onda su oni prestali to da rade, od 2004. bezmalo da nemamo nijedan ozbiljniji napad takvog obima na bogomolje SPC. Mi smo ovde odahnuli, rekli: „Svet je video ko su oni, svet je razumeo.” Međutim, mi istoričari smo upozoravali da će se samo promeniti taktika, ali da cilj ostaje isti. Onda su Albanci nekoliko godina zaćutali, a zatim krenuli sa pseudonaukom. Odjednom su počeli da govore: „Ne, ne, to je ustvari naše, svetinje su podizali naši vladari i velikaši, a Srbi su uzurpatori” ‒ ispričao je Ristić, pa ilustrovao primerom srpskog pravoslavnog manastira Gračanica koji je pre 700 godina podigao srpski kralj Milutin:

– Od 2004. kosovsko-metohijskim Albancima više ne smeta Gračanica ni pojam manastira, čak ni pojam pravoslavlja, ali im smeta ono srpski, jer je to identitetska karakteristika. Oni se sada ozbiljno bave pseudonaukom, ulažu ogromna sredstva, lobiraju… Pokušavajući da nas, koji smo na Kosmetu pre mnogo vekova stvorili svoj identitet i srednjovekovnu državu, sada predstave kao uzurpatore, nekakve došljake koji su uzurpirali sve te svetinje. Deluju preko medija, dokumentarnih filmova, društvenih mreža, jutjub kanala, izbegavaju direktnu komunikaciju sa nama srpskim istoričarima. Mi ih stalno pozivamo: odaberite mesto, vreme, temu o kojoj želite da pričamo. Hajdemo da mi istoričari, koristeći istorijske izvore, progovorimo o tome, bez medija, bez politike. Ukoliko tvrdite, recimo, da je manastir Visoke Dečane podigao albanski velikaš, dajte dokaze. Imamo dečansku ktitorsku povelju koja se čuva u Državnom arhivu Srbije, i to ne jednu nego sve tri osnivačke povelje su sačuvane. One su pisane srpskim srednjovekovnim jezikom, srpskom ćirilicom i sve tri je potpisao srpski kralj Stefan Uroš Treći, a ne albanski velikaš. I oni od toga uporno beže. Pokušavajući da stvore jednu vrstu kritičke mase u međunarodnoj zajednici. Dok mi ovde sebe uljuljkujemo: „Pa to je naše, mi to znamo, ne može to nama niko da uzme.” Međutim, suštinski može.

Ristić je tu napravio digresiju sa zbivanjima u Crnoj Gori:

– Setimo se šta se tu dešavalo do sredine prošle godine. Crnogorci su nekad isticali da su najelitniji Srbi, a onda se kod njih u roku od svega nekoliko godina desilo, zahvaljujući jednom političkom konceptu, da je deo srpskog naroda odbacio svoj viševekovni identitet i prihvatio drugi montenegrinski, stvoren na antisrpstvu. Kad su dodali tri slova u azbuku mi smo se ovde grohotom smejali, umesto da se zabrinemo. Stvorili su jezik (politički, a ne lingvistički), pa na osnovu njega uveli crnogorsku književnost, počeli da stvaraju crnogorski nacionalni identitet. Shvatili su da su na dobrom putu, ali im fali još jedna karika: crkvena organizacija. Došli su na ideju da bi Crnogorskom pravoslavnom crkvom mogli da zamene SPC i njenu infrastrukturu u Crnoj Gori: tu su bogomolje, sveštenstvo, vršiće godinama pritisak na njih, neko će pokleknuti i oni će to dobiti. Tu su se zaigrali i tu je bio kraj. Ali taj eksperiment je izuzetno opasan.

 

[ads2]

 

 

Ovo su, utvrdio je istoričar, bolne teme za nas. Uz podsećanje da su u Severnoj Makedoniji početkom ove godine u manastiru Svetog Jovana Osogovskog uklanjali natpise sa freskopotreta naših vladara i ispisivali imena opštehrišćanskih svetitelja.

– Pa je tako car Stefan Uroš Peti postao Konstantin Veliki, a car Lazar je postao Justinijan Prvi. Onda je na intervenciju naših sunarodnika u Severnoj Makedoniji to ipak ispravljeno i vraćeno u prvobitno stanje. Znamo i šta se desilo u entitetu Federacije BIH, gde je srušena srpska pravoslavna crkva u blizini Srebrenice, jer je ulazila u privatno imanje. A da li je u redu tražiti rušenje jedne bogomolje, bilo koje vere?

– Očigledno je da se nalazimo u zabrinjavajućoj situaciji, gde smo suštinski, identitetski napadnuti. Što spolja, što iznutra jer nismo dovoljno naoružani znanjem i veštinama. A ovo su brutalni pokušaji promene identitetske karakteristike našeg nasleđa – ocenio je Dejan Ristić na Zlatiboru.

politika.rs