Ivan (39) i Ivana Beba Terzić (37) sa svojom decom fotografisali su se ispred kreativnog hobi – ormana koji su nazvali Ludilo, kako bi mi prikazali atmosferu u njihovom domu dok stvaraju rukotvorine. Kumovala mu je ćerka Đurđa koja je sa dve godine, u trenutku otvaranja svih vrata i pregrada zabezeknuto stala i rekla ,,Judiijooo“. Od tada u njemu se skadišti repromaterijal za nakit, a tu je i radni sto kao sastavni deo kreativne čarolije Terzića.
Do ove porodice došao sam tako što sam u prodavnici Makadam u Beogradu tokom snimanja emisije Originali video njihov etno – nakit sa motivima rombova, kvadrata, krstova, trouglova, cveća i drugih detalja sa narodnih nošnji.
– Svaki naš rad je unikatan, jer ga rukom stvaramo. Postoje i oni izuzetno komplikovani poput gnjilanskog ćusteka, muškog nakita za grudi u koji ide čak 13.000 perli i koji se radi u 8 boja po unapred nanizanoj šemi. Čak i kada neku omašimo, opet ostaje unikat – šali se Ivan.
Izradom nakita ova Šapčanka i Ercov počeli su da se bave pre pet godina, kako kažu, sasvim slučajno. On je bio saradnik na projektu u njegovoj struci, etnologiji (diplomirani je etnolog – antropolog), pa je na poziv kolege iz Zagreba, koji je vodio radionice starih zanata Etnoriznica, sa suprugom otputovao na Brač.
– Od tkanja do pletenja, izrada nakita od perli nametnula se kao najbezbolnija varijanta da se oprobam kao etnolog u praksi (smeh). Pomislih, za tih deset dana napraviću bar neku lepu ogrlicu za suprugu. Pošto smo bili sa dvogodišnjim sinom, ona nije mogla od njega da se posveti učenju, pa sam ja savladao više jednostavnijih tehnika izrade nakita, a ona jednu ali vrednu.
Najtežu.
Heklanje perli.
Kasnije smo jedno drugo obučili i sada oboje radimo sve.
Ivan vodi foto-radnju na Voždovcu, a Ivana je diplomirani učitelj-master u Osnovnoj školi Zmaj Jova Jovanović. Nakit im dođe kao hobi, mada se, kada imaju velike porudžbine, oboje ubrzaju i stvaraju punom parom.
– Uz školsku decu, dvoje naših i sve kućne obaveze, Bebi ne ostaje mnogo vremena. A kako ja ne radim posao etnologa već sam slučajno još kao student ,,upao“ u foto-radnje i sada sam vlasnik jedne male, kao ,,sam svoj gazda“ mogu da radim i nakit. Dok je trajala jednogodišnja rekonstrukcija ulice Vojvode Stepe i kada nam danima u radnju niko nije ulazio, mogao sam da ,,perlam“ do mile volje. Upravo tada nas je spasio nakit jer su prihodi u radnji iznosili nula dinara – seća se Ivan.
Osnovne smernice i ideje za moderan nakit pronalaze na internetu i uz malo dorade, izbora boja, kombinacija više radova i tehnika stvaraju neke nove ,,komade“. Etno-nakit prave po originalnim uzorcima sa terena i iz muzeja i na osnovu starih fotografija.
– Staklene perle (seed beads) su nam osnovni materijal, a najviše koristimo preciosa češke perle jer su jednake veličine. Elegantniji, svakodnevno nosivi radovi ne dozvoljaju odstupanje u veličinama. Za etno-nakit radimo sa dukatima, kamenčićima, dugmićima, vunom, školjkama, praporcima, dok za ove druge koristimo kristale ili bisere u kombinaciji sa perlama. Od tehnika tu je nizanje perli uz iglu i konac po nacrtanoj šemi, nizanje zrna na najlon (ribarsku strunu) i razne vrste heklanja perli (,,u krug“ kao gajtan, ili ,,na ravno“ kao traka).
Terzići rade i noću, i danju, i u tišini i uz muziku, nekada zajedno, nekada odvojeno. Mihajlo (6,5) i Đurđa (3,5) glavni su im pomoćnici, uvek se nađe nešto što i oni mogu da urade i veoma im prija kada dobiju ,,neku paricu za novčanik“ od prodate ogrlice u čijoj izradi su učestvovali.
– Najvažnije da to što radite radite s ljubavlju i da uživate, a sve ostalo dođe samo: i ideje, i lepota, i kupci, ali i poneki dinar. Ne bih rekao da od ovoga može da se živi, ali može da se preživi. Ali kada se nekim hobijem bavite 6 do 8 sati dnevno, šta god to bilo, rezultata mora da bude. Mi se tom novcu od nakita obradujemo često više nego plati. Uvek nam dobro dođe, naročito oko prvog u mesecu kada su na spisku kredit za stan i komunalije. Nekako tada nam uvek stigne neki dodatak ili rata odloženog plaćanja za prodate ogrlice – iskren je Ivan.
Oboje su više od 20 godina u svetu folklora kao igrači, mada, otkad su postali roditelji ne stižu da se posvete i toj ljubavi. Zanimljivo je da se nisu sreli sve dok Ivan nije počeo da radi monografiju Narodne nošnje Srba.
– Neposredno posle objavljivanja usledilo je fotografisanje za propratni kalendar i tada mi je fotograf Bugi (sada naš venčani kum) rekao: ,E, čuj Terza, za slikanje u nošnji okoline Beograda moraš da mi nađeš jednu devojku iz Abraševića. Zove se Beba i mislim da će ona biti odlična za tu fotku“. I tako ja nađoh Bebu. Za ceo život.