Sje­ćanje na ko­va­čku va­tru po­ro­di­ce Đu­rić iz Vi­še­gra­da još plam­ti

Vi­še­grad – Pra­vog, pro­fe­si­onal­nog ko­va­ča i pot­ki­va­ča vi­še­grad­ska op­šti­na ne­ma još od 1987. go­di­ne, ot­ka­ko je svoj te­ški ko­va­čki če­kić za­uvi­jek os­ta­vio La­zar Đu­rić iz se­la Lo­zni­ce.

La­za­re­vi po­tom­ci do da­nas su sa­ču­va­li uspo­me­nu na dje­da i pra­dje­da, os­ta­viv­ši i sa­ču­vav­ši ne­ta­knu­tu ne­ka­da ču­ve­nu ko­va­čni­cu i sve što se u njoj na­la­zi­lo.

Na ta­va­nu ove ča­đa­ve gra­đe­vi­ne, pred ko­jom je pri­je tri de­ce­ni­je od ra­nih ju­tarnjih ča­so­va vri­lo kao u ko­šni­ci, pro­na­đe­na je i ta­bla sa fir­mom “Ko­vač i pot­ki­vač” La­zar Đu­rić.

I dok njegov pra­unuk, če­tvo­ro­go­dišnji Đor­đe, me­tlom ski­da pra­ši­nu i pa­uči­nu sa ta­ble, unuk Sla­vi­ša pri­ča o svom dje­du.

– Se­lo je ta­da bi­lo ne­za­mi­sli­vo bez do­brog ko­va­ča. Pod njego­vim če­ki­ćem is­ko­van je sav alat za seljake, za­tim plu­go­vi, ra­li­ce, lan­ci, kli­no­vi za ci­je­panje sta­ba­la, a po­se­bno pot­ko­vi­ce za konje i vo­lo­ve – pri­ča Sla­vi­ša Đu­rić.

On, sto­je­ći pred dje­di­nom radnjom, pri­ča da su mu­šte­ri­je bi­le iz či­ta­ve re­gi­je, pa čak i iz Že­pe, jer je vje­šti i vri­je­dni ko­vač lje­tnim i zim­skim pot­ko­vi­ca­ma snab­di­je­vao vi­še od 70 pa­ri vo­lo­va iz žup­skih se­la.

– Ne sa­mo da je pra­vio “obu­ću” za konje i vo­lo­ve, on je kao pot­ki­vač i pot­ki­vao ove ži­vo­tinje. Seljaci su sa sto­kom do­la­zi­li i u če­ti­ri sa­ta uju­tro pred ko­va­či­ju da bi pri­je do­šli na red, lo­ži­li pred njom va­tru da se ogri­ju i vi­ka­li “Us­taj, La­za­re, sti­gle mu­šte­ri­je” – do­da­je Đu­rić.

Po­sli­je La­za­ra za­nat je ne­ko vri­je­me nas­ta­vio njegov sin, ali je odus­tao od ovog te­škog po­sla. Unu­ci, ko­ji su po­no­sni na svog dje­da, iza­bra­li su dru­ga za­ni­manja, ta­ko da ni­ko ni­je na­sli­je­dio ko­va­čni­cu i po­sao u njoj.

U po­lu­mra­ku sta­re ra­di­oni­ce na maj­sto­ra La­za­ra pod­sje­ća ve­li­ki ko­va­čki na­ko­vanj i ogro­man mi­jeh za ra­spaljivanje ognja u ću­mu­ru. Tu su i ra­zne vrste če­ki­ća, kli­je­šta i po­su­de za kaljenje alat­ki, kao i ve­li­ka ru­čna bu­ši­li­ca, ču­do te­hni­ke to­ga vre­me­na.

U Đu­ri­ća ku­ći, ko­ja se na­la­zi po­red radnje, ka­žu da svi do­ma­ći­ni u se­lu zna­ju gdje je ključ od ne­ka­dašnje ko­va­čke ra­di­oni­ce, pa kad ko­me za­tre­ba da ne­što is­ku­je, po­pra­vi ili na­pra­vi, mo­že to slo­bo­dno da uči­ni.

– I to je uspo­me­na na do­brog “đe­da La­za­ra” – ve­le naslje­dni­ci.

Izu­mi­ranje za­na­ta

Ko­va­čkom za­na­tu u ci­je­loj Re­pu­bli­ci Srpskoj pri­je­ti izu­mi­ranje. Ovaj zah­tje­van i opa­san po­sao po­ti­snu­le su no­ve te­hno­lo­gi­je, ko­je proi­zvo­de brže i u ve­ćim ko­li­či­na­ma. Ko­va­či su ne­ka­da bi­li ugle­dni i do­bro su za­ra­đi­va­li, dok da­nas mla­di bje­že od ovog i dru­gih sta­rih za­na­ta.

Sta­ri­ji mje­šta­ni pri­ča­ju da su ko­va­čni­ce ne­ka­da bi­le naj­ži­vo­pi­sni­je mjes­to u se­lu, gdje su se sas­ta­ja­li do­ma­ći­ni, po­pravljali alat­ke, pot­ki­va­li sto­ku, uz ne­za­obi­la­znu “ča­ši­cu” raz­go­vo­ra.

Ra­do­je Ta­sić – glassrpske.com