Zlatno pravilo da su uspešni ljudi pre svega jednostavni prožimalo se tokom moje posete poznatoj vinarki Marini Cvetić Mašareli (47) u italijanskom selu San Martino sula Marućina. Romantična priča o susretu moje sagovornice sa Đanijem Mašarelijem, vinarom iz poznate familije, na hrvatskom primorju 1987. godine, i potonjem braku, a pre svega o vinu koje je markantni Italijan nazvao po njoj, obišla je svet.
Marini je drago kad čuje da njihova romansa razgaljuje ljude, ali joj je ipak važniji kvalitet vina, koje se godišnje proda u dva miliona flaša. Ona mnogo radi, izuzetno je posvećena vinogradima i proizvodnji i zato me nije začudilo kada mi je rekla da još uvek nije otišla u svoju teretanu i bazen, koje je napravila pre nekoliko godina.
Umerenost i staloženost izvirali su iz svake njene rečenice, kako dok se obradovala ratluku i kafi koje sam joj doneo iz Beograda, tako i dok smo prolazili pored kuće u kojoj živi sa troje dece i kućnom pomoćnicom iz Srbije, ali i kasnije kada mi je predstavila dvorac iz 18. veka koji je kupila pre šest godina.
– Živim u vili Gemma u kojoj se rodio moj svekar. Vidite kakav luksuz imam, nisu mi potrebni ni voz ni automobil da bih došla na posao, dovoljno je samo da pređem put. Zato moja deca kad požele mogu da navrate do mene u kancelariju – priča mi Marina i smeje se, dok jurimo kako bismo sve postigli.
Đani Mašareli je osnovao poljoprivredno imanje 1978. nasledivši od svog dede Đovanija strast prema vinogradima i vinu, dok je proizvodnju vina počeo 1981. godine. Poznati vinar je 1987. godine upoznao dvadesetogodišnju Marinu, zaljubio se i poslao joj poslovnu ponudu da radi kod njega kao prevodilac za engleski jezik i avionsku kartu u jednom smeru. Ubrzo su se venčali, a iz tog braka dobili su Mirijam, Kjaru i Rikarda.
Marina je sve vreme sa suprugom razvijala kompaniju Masciarelli, a kada se desio nedoknadiv gubitak, odnosno kada je Đani iznenada preminuo, postala je generalni direktor firme. Danas vinarija proizvodi vina, ekstra devičansko maslinovo ulje, a bavi se i vinskim turizmom u obnovljenom dvorcu Castello di Semivicoli.
– Moj život je pomalo komplikovan jer sam i otac i majka i šef kompanije. Odrasla sam u Hrvatskoj, blizu Imotskog, sa 12 godina sam došla u Beograd, a živela sam i u Nemačkoj i Austriji. U Srbiju i Hrvatsku odem dva puta godišnje, a kada sam u Beogradu, vidim se sa ocem, dragim ljudima i sa poslovnim partnerima. Ne želim da moja deca zaborave svoje korene. Doduše, srpski ne pričaju sjajno, ali žena koja živi sa nama, govori četiri jezika. Nedostaju mi mirisi i ukusi iz kuhinje, baklava, štrudle, ćevapi i Lepa Brena – rekla mi je Marina.
Na pitanje koliko sati dnevno radi, odgovara da počne kad svane, a da završi kad zađe sunce. Objašnjava mi da oko vina ima mnogo obaveza i da potrošač ne zna koliko se majstorskog ručnog rada ulaže u proizvod, koji zahteva i finansije, ljubav, pažnju, posvećenost i tim koji ima znanje. Šardone, na primer, odmara 19 meseci pre konzumiranja, a trebjano 18 meseci u buradima.
– Za vino ne postoje granice, ono je međunarodni most. Vino ima svoju religiju i zato je važno da imate lični identitet, ideje i znanje. Jedna moja vinarija je ispod neba, a druga je pod krovom. Treba biti dobar menadžer u obe. Vino me je prinudilo da studiram celog života – objašnjava Marina i dodaje mojoj devojci i meni čaše da probamo trebjano i mlado vino pekorino.
U selu San Martino sula Marućina živi 1.030 stanovnika, tu se susreću klime sa Apenina i sa Jadranskog mora, a u blizini su planine Gran Saso i Vila Majela. Marinini dom i posao su na oko dvadesetak kilometara od mora i na 420 metara nadmorske visine.
– Naša imanja su u četiri provincije u Abrucu (Kjeti, Teramo, Peskara i Akvila) i to na oko 320 hektara. Najveći deo zauzimaju vinogradi, a na oko 25 hektara su šume i maslinova stabla. Kada sam se udala, vinarija je radila na svega dva tržišta, a sada izvozimo na čak 53 – objašnjava i dodaje da je vino njene firme 2005. godine proglašeno za najbolje u Italiji.
Marina predano bira ljude koji su deo njenog tima. Zato kaže da su za uspeh, ali i za bankrot firme odgovorni izbor i motivacija zaposlenih. U donekle zatvorenoj patrijarhalnoj regiji, izazov i uspeh je postavljanje ženskog tima na čelo kompanije.
– Od osam glavnih menadžera, samo dvojica su muškarci. Kod zaposlenih su mi važni edukacija i kućno vaspitanje. Ovde nema vikanja, već samo tolerancija. Neophodno je biti vaspitan od jutra do mraka – sigurna je.
Pitao sam Marinu da li joj, osim što uživaju u njenom imenu, žene pomalo zavide na privilegiji, da božansko piće nosi njeno ime.
– To je pozitivna zavidnost, odnosno romantična želja da naprave nešto slično. Posle Marine Cvetić, više njih je davalo imena vinu po mužu ili ženi. Ali, važnije od toga je saradnja partnera i supružnika i želja da se ide napred. Đani i ja smo bili i privatni i poslovni partneri. On je dao ime vinu po meni, a ja sam ove godine uzvratila stvorivši novu liniju Gianni Masciarelli. Sad smo fifti – fifti (smeh). Kao tako mlada nisam verovala da će to vino dobro prodavati sa mojim imenom i prezimenom. U međuvremenu postalo je veoma interesantan brend koji ima lični identitet. Baš kao što je i Đani posedovao.
Njihova starija ćerka završila je fakultet i uskoro će u Ameriku. Marina kaže da ne bi volela da se ni ona, a ni mlađa ćerka i sin bave vinom ukoliko to stvarno ne vole.
– Posao je neophodno obožavati da bi se dobro i sa lakoćom obavljao. Pošto sam radoholičarka, jedan rođak je rešio da mi pokloni odmor. Proveli smo sedam dana zajedno i meni je bilo dosadno. Čak i 15. avgusta, kad počinje Feragosto, ja nešto radim po kući i pomeram ormane. Ipak, posle napornog dana, uveče se prepuštam kućnim obavezama, a zatim pogledam film, čitam knjigu popričam sa svojom decom. Kao pripadnici tri generacije, oni su moji učitelji što se tiče novosti iz tehnologije.