Kolika je kriza u Srbiji i koliko narod nije u stanju da plati kvalitetan proizvod, najbolje zna Milan Stevanović (37) iz Svrljiga koji svoje kaiševe koji su stigli do Danske, gde su u buticima koštali 170 evra, na jugu Srbije prodaje po neuporedivo nižoj ceni. Još kad mi je ispričao anegdotu da strani turisti na manifestacijama širom naše zemlje, gde ovaj čuvar starog zanata ima tezgu, često ne žele da kupe proizvod od vrhunske kravlje kože, jer mu ne veruju da će im za nisku cenu dati kvalitetan kaiš, još jednom mi je bilo jasno u kakvom su nezavidnom položaju kreativci i zanatlije u Srbiji.
Ipak, Milan uspeva da plasira muške i ženske kaiševe, povoce i ogrlice za pse, futrole za noževe, remenike, redenike i priveske, na tržište Niša, Knjaževca, Pirota, Aleksandrovca i Novog Sada. Samostalnu proizvodnju počeo je sa 26 godina, kada su mu se u jednoj godini desili brojni lepi događaji.
– Studirao sam na Mašinskom fakultetu i rešio da pokrenem privatni posao. Ideju sam nasledio od Jevrotija, rođenog brata mog dede, poznatog sarača koji se bavio izradom amova i ulara za konje. Uzeo sam jednu balu kože, našao dobavljača za šnale, dobio novac od biroa i krenuo sa kaiševima. U isto vreme sam se i oženio, prijavio firmu, dobio ćerku i otišao u civilnu vojsku – seća se Milan.
Ime linije proizvoda Čeleba (Chelleba) stilizovano je ime familije Čelebini iz susednog sela Ribare, odakle njegov deda potiče.
– Jevrotije je bio invalid 100 posto, imao je okoštavanje zglobova od 17. godine i bio je vrlo ograničen u pokretima. Pošto nije želeo da opterećuje svog brata i snaju, sa kojima je živeo, pune tri godine je učio zanat. Kasnije, kad je krenuo da prodaje po vašarima, donosio je najveći prihod u kuću. Sarački zanat danas izumire jer cena ama ume da bude i skuplja od samog konja, a i ljudi se snalaze, krpe i uzimaju delove sa vojnih otpada – iskren je Milan.
Kožu od kravljih leđa kupovao je u fabrici kože iz Rume, ali pošto je ta firma privatizovana i nema sirovina, sada nabavlja iz Italije i od manjih domaćih kožarskih firmi.
– Najbitnije je da održim kvalitet kože i da imam moderan dizajn kaiševa. U Svrljigu samo ja pravim kaiševe, ali ima kolega koji obrađuju kožu. Jedini sam radnik u firmi, supruga mi pomaže, a radionica se nalazi u prizemlju naše kuće – rekao mi je Milan na Danima banice u Beloj Palanci.