Meni je na Koraća skrenuo pažnju trener juniora OKK Beograda Glišić, u vreme dok sam vodio seniore tog kluba. Rekao mi je: „Moraš da dođeš na juniorski trening. Ima jedan neverovatan klinac… Igrali smo utakmicu i od 56 naših koševa on je dao svih 56”, kaže počasni generalni sekretar Svetske košarkaške federacije (FIBA) Borislav Stanković koji je – prema mišljenju našeg trofejnog selektora Ranka Žeravice (1929–2015) – lansirao Koraća u zvezde, dopustivši mu kao omladincu da bude lider tako jakog tima kakav je u to vreme (kraj pedesetih, početak šezdesetih godina prošlog veka) bio OKK Beograd. Ovaj neponovljivi as, posthumno primljen u Kuću slavnih Fibe, i dalje je rekorder Kupa šampiona (Evrolige) sa 99 poena na jednom meču (protiv švedskog Alvika, početkom 1965).
Svaki Kup „Radivoja Koraća”, kao ovaj koji sledi u Nišu, prilika je za podsećanje na jednog od najvećih srpskih i evropskih košarkaša svih vremena. Namerno ne kažemo „najboljih”, već – najvećih, pošto su dostignuća Radivoja Koraća – Žućka (1938–1969) obuhvatala i mnogo toga što se zbivalo van košarkaškog pravougaonika. Prijatelji za njega kažu da je plenio svojom skromnošću, bistrinom i širinom, kao i da je sa njima delio sve na ravne časti, osim jedne stvari – košarkaške poene, kojih je uvek bio gladan.
– Žućko zaslužuje da se uvek i iznova spominje ne samo kao izuzetan sportista, kao najbolji strelac na dve olimpijade, već i kao neponovljiva ličnost – govori Dragutin Čermak, Koraćev saigrač u reprezentaciji Jugoslavije. – Ono što ga izdvaja iz plejade velikih igrača jeste to što je bio izuzetno svestrana osoba koja je uvek i za sve imala vremena, od studija – a studirao je elektrotehniku, nimalo lak fakultet – preko muzike, pozorišta, do opere, knjiga, galerija slika… Meni je bilo, pre svega, veliko zadovoljstvo to što smo bili prijatelji i cimeri u reprezentaciji. Viđali smo se u podne i uveče na čuvenom Žućkovom ćošetu. Posebno su mu zadovoljstvo predstavljale one male ploče od 45 obrtaja. Sa svakog putovanja donosio ih je u Radio Beograd koji je zahvaljujući njemu puštao novitete. U to vreme moderno je bilo da se sluša Radio Luksemburg jer tu se saznavalo sve. Sledeća turneja po Evropi i već su ti hitovi u Koraćevom koferu išli put Beograda.
[ads1]
Rok kritičar Peca Popović svedočio je više puta o Koraćevoj ulozi u stvaranju rok kulture kod nas, pa tako i o tome da je doneo prvu ploču „Bitlsa”, 1962. godine, i predao je na ruke Nikoli Karaklajiću, uredniku emisije „Muzički automat” na Radio Beogradu. Dušan Ivković, naš trofejni selektor, podseća da je krajem pedesetih godina prošlog veka sa Koraćem stigla i ploča s kojom je lansiran ovaj muzički žanr – „Rok araund d klok”. Među onima koji su se trudili da žive „Koraćevim načinom života” bila je „ekipa sa ćoška”, na početku Knez Mihailove, preko puta nekadašnje kafane „Ruski car”, a tu spadaju i Slobodan Rica Gordić (saigrač u klubu i reprezentaciji, drug iz klupe u Drugoj muškoj gimnaziji) i naš cenjeni kolega Zoran Petrović.
– U to vreme svi smo želeli da znamo što više jezika, takmičili smo se ko će pročitati više knjiga, svi smo imali ogromno poštovanje jedni prema drugima – priča nekadašnji Koraćev saigrač u reprezentaciji Josip Đerđa, legenda Zadra, koji je sa njim imao „istu porodičnu priču” („obojica smo bili sinovi državnih neprijatelja”). – Ono što publika gleda sa tribina, ja nazivam optičkom varkom koja se najbolje vidi na primeru Koraća. Zašto? Zato što nemate pojma šta znači vaš direktni protivnik dok ga ne osetite na terenu. Šta je sve kadar napraviti. I onda vi kažete: „Pa, ovo je čudo od čoveka!” Šta god ja pokušavam – on me nadmudri, on je jači, on je brži! I onda, jednostavno, izgovorite: „Ja tom čoveku skidam kapu, on je fenomenalan.” Ne zato što danas Koraća nema, pa pričamo o mrtvima sve najbolje. On je zaista bio retko inteligentan, sposoban, kreativan i odan momak prijateljima da je to čudesno.
Bivši kapiten reprezentacije Jugoslavije i Partizana, Radovan Bata Radović (takođe sin državnog neprijatelja), igrao je s Koraćem i u reprezentaciji i u OKK Beogradu. Upitan ko je najbolji jugoslovenski igrač u prve tri decenije od nastanka reprezentacije, kaže:
– Korać! Ubedljivo najbolji! Zato što je bio neviđeno efikasan, pragmatičan. Počevši od toga što je držao ruke, uvek u položaju iz kojeg bi najlakše prosledio loptu u koš. Sa 196 centimetara igrao je neviđeno lako pod košem. Neki pričaju da je Daneu bio bolji, ali se ne slažem s njima. Ne zato što je Daneu Slovenac, a Žućko momak iz Takovske ulice, već je jednostavno Žućko bio bolji.
Nekadašnju kapiten Crvene zvezde Vladimir Cvetković naglašava da je Korać bio prvi igrač koji je kod nas postao sinonim za košarku i da za jedan od svojih najvećih igračkih uspeha smatra to što je njegovo ime u novinskom naslovu stavljeno uz rame Koraću. Ono što je Korać predstavljao za napad naše reprezentacije, u odbrani je bio Nemanja Đurić koji o njemu kaže:
– Bio je neverovatno popularan. Idemo ulicom, od njega svi traže autogram, a mene niko ne šiša. I onda on, koliko je bio dobar čovek, sav pocrveni, onako riđ, bude mu neprijatno, pa izgovori: „Znate, ovo je naš čuveni igrač Đurić!” Ako postoji čovek bez mane, onda je to bio on.
[ads2]
Posle Olimpijskih igara u Meksiko Sitiju 1968, gde su „plavi” sa selektorom Rankom Žeravicom stigli do srebra, Korać je trebalo da povede nacionalni tim do njegovog prvog zlata, na Svetskom šampionatu 1970. u Ljubljani. Međutim, 2. juna 1969, nastradao je u saobraćajnoj nesreći kod Semizovca, na putu Tuzla–Sarajevo, dan posle revijalne utakmice u Sarajevu. Poslednji koji su ga videli živog bili su tadašnji Žeravica i njegova supruga Zagorka, bivša reprezentativka, koja je zbog Koraća počela da igra košarku.
– Ranko je video u retrovizoru našeg automobila da Korać neće uspeti da pretekne jedno vozilo. Put je bio dovoljno širok, ali kako je zakočio, okrenuo se, tada je naišao autobus i udario ga… Bilo je stravično. Autobus je završio u Semizovačkoj reci. Mi smo Koraća uneli u naš automobil i vratili se u Sarajevo, međutim, posle osam sati je izdahnuo. Kada smo došli u Beograd, njegova majka Zagorka rekla mi je nešto što me i danas tišti: „E, dušo moja, na rukama jedne Zagorke je došao na svet, na rukama druge otišao sa ovog sveta.” I to je, zaista, bilo nešto najdramatičnije za mene. Da se tako rastanem od čoveka koji je mnogima od nas bio idol.
politika.rs
