Za svaki treći zalogaj koji pojedemo pri obroku trebalo bi da zahvalimo pčelama. Umesto zahvalnosti, međutim, čovek je ovim vrednim insektima pružio – progon. Upotreba pesticida i herbicida, klimatske promene, uništavanje korovskih biljaka i mnogi drugi procesi doprineli su planetarnoj ugroženosti pčela do te mere da su ih međunarodne institucije stavile na crvene liste ugroženih vrsta. Onih kojima preti istrebljenje. A u slučaju da zaista nestanu, ista sudbina bi, prema procenama stručnjaka, zadesila i čoveka. I to za svega četiri godine.
Zbog toga, u mnogim svetskim gradovima je u poslednjih petnaestak godina došlo do procvata urbanog pčelarstva, odnosno masovnog postavljanja košnica na javnim mestima – krovovima zgrada, zdanjima institucija i u parkovima. S namerom da i Beograd uvrste na svetsku mapu urbanog pčelarstva, članovi Beogradskog udruženja pčelara (BUP) nedavno su pokrenuli servis „Urbane pčele”, ali i obuke za ovaj vid gajenja dragocenih insekata. Kako kaže Saša Grubić iz BUP-a, servis i obuka su namenjeni svim sugrađanima koji bi da udome ove insekte na svojim krovovima, terasama ili u dvorištima.
[ads1]
„Naša ideja je da po ugledu na svetske gradove, koji neguju urbano pčelarstvo organizovano i pod kontrolom gradskih pčelarskih organizacija, i mi omogućimo ljudima da drže određen broj košnica. Svako ko ima prostor na svom krovu, terasi ili u dvorištu može da kontaktira s nama. Ne mora čak ni da bude pčelar. Potom naši stručnjaci izlaze na teren i procene da li je moguće postaviti košnice. U zavisnosti od dogovora, košnice možemo i da obezbedimo, postavimo, obeležimo ih i održavamo. Jedna od ideja je da med delimo napola kako bi se pokrio deo troškova. Ali, građani mogu, ako žele, i da zadrže sav med. Otvoreni smo za dogovore, a ponuda važi i za društvenoodgovorne firme i institucije”, objašnjava Grubić, dodajući da već sada ima interesovanja, a da se ekspanzija očekuje u „špicu” proleća i na leto, kad je pčelarska sezona u jeku.
Prema njegovim rečima, gradovi danas postaju rezervati za pčele, jer se u urbanim sredinama ne koriste sredstva poput pojedinih pesticida i insekticida. To pokazuje i statistika, prema kojoj, uprkos planetarnoj ugroženosti ovih insekata, oni u gradovima ne izumiru. Štaviše, prinosi meda gradskih pčela su veći nego kod onih u ruralnim krajevima.
„Pčela se inače koristi i kao indikator zagađenja, jer njen organizam pri skupljanju meda filtrira i zadržava u sebi štetne materije. Analizom njenog tela možemo dobiti podatak o zagađenju sredine, što je opšta korist za građane od urbanog pčelarstva. S druge strane, u pčelinjim proizvodima tih materija nema. Tako da se vara onaj ko smatra da je med iz gradske sredine loš”, kaže Grubić.
U suprotnom, u Parizu ne bi postojao hotel koji med sa svog krova prodaje po ceni od 15 evra. Ovaj grad, inače, ima dugu istoriju urbanog pčelarstva otkako su 1856. postavljene prve košnice u Luksemburškoj bašti.
One se danas nalaze na zdanjima poput Notr Dama, Muzeja Orse, Kovnice novca, opere… Pčele su udomljene na krovovima javnih zgrada i u mnogim drugim evropskim gradovima, od Prirodnjačkog muzeja u Kopenhagenu, preko londonske Bakingemske palate, do nemačkog Bundestaga. Da ovakvi poduhvati doprinose međunarodnoj reputaciji, svedoči to što su urbani pčelari u Sloveniji i Norveškoj značajno doprineli da Ljubljana i Oslo ponesu zvanje Evropske zelene prestonice.
[ads2]
U međuvremenu, svi koji i sami žele da se oprobaju u udomljavanju i gajenju gradskih pčela, mogu da završe i kurs urbanog pčelarstva, takođe u organizaciji BUP-a, koji podrazumeva teorijsku nastavu i praktičnu obuku u pčelinjacima članova udruženja, od kojih se neki nalaze i na krovovima beogradskih zgrada.
,, U Srbiji ne postoji srednjoškolsko obrazovanje za pčelare, što u Evropi nije slučaj jer je tamo prepoznata potreba za uvođenjem pčelarskog smera u srednje škole. To je jedan od razloga za pokretanje ovog kursa. Namera nam je i da na ovaj način iskoračimo iz strukovnih krugova. Stoga je obuka namenjena i onima koji bi da postanu profesionalni pčelari s više stotina košnica, ali i onima koji bi iz hobija ili ljubavi želeli da drže nekoliko košnica. Ideja je i da pokušamo da podmladimo struku jer je prosečna starost pčelara kod nas 60 godina”, kaže Grubić.
